Alber Kami (Albert Camus) je rođen 7. novembra 1913. godine u alžirskom gradu Mondovi u siromašnoj porodici. Njegova majka Katalan, poreklom iz Španije, bila je polugluva, a otac Lisjen, doseljeni zemljoradnik, poginuo je kao francuski pešadinac u čuvenoj bici na Marni. Kami je kao dete živeo u jako lošim uslovima. Kao državni stipendista 1923. godine upisuje gimnaziju, a kasnije i Univerzitet u Alžiru. Na Univerzitetu postaje golman fudbalskog kluba. Osećaj timskog duha, bratstva i zajedničkog cilja imali su veliki uticaj na njega. U izveštajima sa utakmica često je hvaljen zbog požrtvovanog i hrabrog igranja. Nade za nastavak karijere nestale su kada je dobio tuberkulozu. Kada ga je prijatelj pitao šta mu je draže – fudbal ili pozorište, odgovorio je: “Fudbal, bez razmišljanja.”
Kami je igrao na poziciji golmana u univerzitetskom fudbalskom timu
Diplomirao je čistu filozofiju odbranom diplomskog rada o hrišćanskoj metafizici i neoplatonizmu (Néo-Platonisme et Pensée Chrétienne). Njegov prvi brak je kratko trajao. Oženio je Simon (Simone Hie), ali nevera koja je bila prisutna s obeju strana presudila je da se raziđu. Kasnije je oženio pijanistkinju i matematičarku Fransin (Francine Faure), no iako ju je voleo snažno se protivio instituciji braka i smatrao ju je neprirodnom. I u tom braku imao je mnogo afera, od kojih je najpoznatija ona sa glumicom Marijom Kasares (Maria Casarès). Novinarstvom počinje da se bavi 1937. godine. Bio je aktivan član pokreta otpora ”Combat” u Francuskoj tokom Drugog svetskog rata. Organizacija je radila protiv nacista, a dok je bio član koristio je pseudonim Beauchard. O temi Francuske kolaboracije s nacistima napisao je: “Jedina moralna vrednost danas je hrabrost, koja je ovde korisna za osuđivanje lutaka i brbljivaca koji se prave da govore u ime naroda.”
Glavni urednik časopisa ''Combat'' postaje 1944. godine
Iako je kao novinar doprinosio pokretu otpora, voleo je da se na njega gleda kao na čoveka i na mislioca, a ne kao na pripadnika ideologije. Ljudi su mu bili draži od ideja. U jednom intervjuu odbio je bilo kakvu povezanost sa ideologijom: “Ne, nisam egzistencijalista. Sartr (Jean-Paul Sartre) i ja se uvek čudimo kad vidimo naša imena povezana…” Verovao je da politički i religiozni autoriteti pokušavaju da zbune ljude složenim moralnim sistemima. U knjizi ”Pobunjeni čovek” analizira pobunu i revoluciju. Jasno se vidi njegovo odbijanje komunizma. Ta knjiga uzrokovala je konačni raskid dugogodišnjeg prijateljstva sa Sartrom. Kami je pacifizam i mir stavljao ispred ideala, dok se Sartr držao svojih komunističkih i revolucionarnih ideala bez obzira koliko totalitaristički oni bili.
Njegova borba za mir i odbijanje komunizma doveli su do kraja prijateljstva sa Sartrom
Njegova religioznost takođe je bila česta tema, a on je u jednoj od svojih knjiga napisao ”Ne verujem u boga” i ”Nisam ateista”. “Stranac” i “Mit o Sizifu” zajedno sa pozorišnim komadima “Kaligula” i “Nesporazum” deo su njegovog života koji se ukratko može opisati kao istraživanje apsurda. Rane ideje o apsurdu iznosi u delu ”Naličje i lice”. U zbirci ”Pirovanje” ideje o apsurdu mnogo su sofisticiranije. No, u ovim esejima ne daje čak ni definiciju apsurda, već govori o iskustvu apsurda. Godine 1942. izdaje kratki roman ”Stranac” , koji govori o Mersou, čoveku koji živi apsurdnim životom. On oseća ravnodušnost prema svemu, čak i prema sopstvenom životu. Bez ikakvog povoda ubija Arapina i biva osuđen na smrt giljotinom.
Ravnodušnost prema životu pokazuje i u poslednjim trenucima kada sa realnošću prihvata da ništa neće pomoći razmišljanje o eventualnom pomilovanju. Besciljnost je novi cilj. Revolt je blaga ironija, cinizam produkt intelektualnog mazohizma. Junak ne želi da umre ponižen, razmišljajući o mogućem pomilovanju. Iste godine izdaje i esej o apsurdu ”Mit o Sizifu”. Cilj je naglašavanje činjenice da je sreća prolazna i da je ljudski život smrtan. Mi cenimo naše živote i sreću, no u isto vreme smo svesni da ćemo umreti, te upravo zbog toga naše težnje su besmislene. Mi možemo živeti sa dualizmom sreća-nesreća, ali ne i prihvatiti paradoks i apsurd, to jest ceniti život, a shvatati da je besmislen. Uprkos svemu, odbijao je nihilizam kao prihvatljiv odgovor. “Da ništa nije imalo smisla, bili biste u pravu. No, postoji nešto što još uvek ima smisla”. A smisao je u tome, kako je objasnio Kami, da uprkos što ljudi žive u “apsurdnom” svetu, smisao može biti stvoren našim odlukama.
Da ništa nije imalo smisla, bili biste u pravu. No, postoji nešto što još uvek ima smisla
Godine 1957. Švedska akademija dodelila mu je Nobelovu nagradu za književnost. Nagrada nije službeno uručena zbog romana ”Pad” , nego zbog njegovih eseja ”Razmišljanja o giljotini”. Tako je posle Kiplinga (Rudyard Kipling) postao najmlađi pisac koji se uvrstio u književne “besmrtnike”. Govor pri prihvatanju nagrade započeo je rečenicom: “Smatram da je nagradu trebalo da dobije Malro (André Malraux)”, na što je Malro rekao: ”Ova nam izjava služi obojici na čast.”
Kami je veliki deo rada posvetio borbi za ljudska prava. Tako 1953. godine javno protestuje protiv sveopšteg ugnjetavanja koje sprovodi Sovjetski Savez. Celog života ostaje istrajan u svom pacifizmu i protivljenju smrtnoj kazni. Najznačajniji doprinos u borbi protiv smrtne kazne je esej koji je zajedno s njim napisao književnik Koestler (Arthur Koestler), osnivač Lige protiv smrtne kazne.
Veliki deo života i rada posvetio je borbi za ljudska prava
Alber Kami preminuo je 1960. godine u saobraćajnoj nesreći kad je automobil, koji je vozio njegov prijatelj i izdavač, u velikoj brzini sleteo sa puta i udario u drvo. U džepu njegovog kaputa nalazila se neiskorišćena karta za voz. Pisac je, naime, u poslednjem času prihvatio izdavačev poziv da umesto vozom na put krene sa njim automobilom. Apsurd? Život velikog pisca tako se nasilno i prerano ugasio. Nakon njegove smrti dva dela izdana su posthumno ”Srećna smrt” i ”Prvi čovek”.
Izvori fotografija: libraryland.tumblr.com, gingkopress.com, occasionalreview.blogspot.com, krismadden.com, favim.com
Dragana Janković je umetnik, konceptor, postmodernista, humanista, vajar i tako dalje… I tako dalje. I pre dnevnika i posle dnevnika sluša Dženis Džoplin, a u pauzi isključivo Betovena i Baha. Zna da je jedinstvena, kao i svi ostali. Katarina Anđelić Cakana wannabe. ”Takva sam kakva sam, takva mi je ćud. Kada mi je smešno, prsnem u smeh lud”.
