Bila je jedinstvena među divama klasičnog Holivuda. Nije bila konvencionalno lepa, ali je imala ogroman talenat i harizmu pomoću kojih je vladala filmskim platnom. Za razliku od većine svojih koleginica, nije se plašila da igra “kučke”, već je smatrala da predstavljaju veći izazov od likova dobrica. Bila je jedna od retkih glumačkih zvezda svog doba koja je karijeru gradila po svojim pravilima.
Krupne, izražajne oči bile su zaštitni znak Beti Dejvis. Legendarnoj glumici bio je posvećen veliki hit Kim Karnes iz 1981. “Bette Davis Eyes”
Beti Dejvis (Bette Davis) je rođena 5. aprila 1908. u Masačusetsu u SAD. Karijeru je počela na pozorišnim daskama van Brodveja, a zatim i na Brodveju. Tu ju je zapazio agent holivudskog studija “Universal”. Kada je 1930. doputovala u Holivud, jedini agent koji je došao da je dočeka na železničkoj stanici, otišao je zato što “nije našao nikoga ko izgleda kao glumica”. Šefovi studija su smatrali da nije dovoljno seksepilna, pa je dobila otkaz. Ipak, u isto vreme je dobila pozitivne kritike za ulogu u filmu “Čovek koji se igrao Boga” (The Man Who Played God) i to joj je donelo sedmogodišnji ugovor sa studijem “Warner Brothers”.
Prekretnicu u njenoj karijeri predstavljao je film “Ljudski okovi” (Of Human Bondage) iz 1934. godine, koje su mnoge druge glumice odbile, iz straha da bi igranjem antipatičnog lika mogle da navuku mržnju publike. Beti je, pak, uživala u prilici da pokaže glumački raspon ulogom vulgarne i manipulativne konobarice Mildred (Mildred). Ova uloga ju je učinila zvezdom. Kada je Američka akademija propustila priliku da je nominuje, protesti javnosti doveli su do toga da je po prvi put u istoriji dozvoljeno da članovi Akademije glasaju za dodatnog kandidata. Beti nije dobila Oskara, ali je ovaj incident sledeće godine doveo do promene pravila: o nominacijama u određenoj kategoriji više ne odlučuje komisija, već glasovi svih članova Akademije iz te branše.
Mada zbog politike studija nije uspela da dobije ulogu Skarlet O’Hare, Beti je dobila Oskara za ulogu jedne druge svojeglave južnjačke lepotice u filmu “Džezebel”
Pored ove nezvanične nominacije za Oskara, Beti je kasnije dobila još deset zvaničnih, i od toga je dva puta trijumfovala. Ali, pre toga je morala da se izbori za svoju karijeru. U Holivudu su glumci tada bili potpuno u vlasti moćnih direktora studija, i Beti je bila prinuđena da igra u nizu prosečnih filmova. Odlučila je da otputuje u Englesku, gde su joj se nudile zanimljivije uloge, ali ju je šef studija “Warner” tužio sudu za kršenje ugovora. Mada je izgubila parnicu, Beti je uspela da natera studio da joj daje bolje uloge.
Akademija joj se odužila, dodelivši joj Oskara 1935. za film “Opasna” (Dangerous). Drugog Oskara dobila je 1938. za ulogu u filmu “Džezebel” (Jezebel). Tokom sledećih nekoliko godina, nizala je uspeh za uspehom i bila nominovana za Oskara još pet puta, za filmove “Pobeda nad tamom” (Dark Victory), “Pismo” (The Letter), “Male lisice” (Little Foxes), “Na raskršću” (Now, Voyager) i “Gospodin Skefington” (Mr. Skeffington).
Uloga bogate naslednice koja saznaje da boluje od neizlečive bolesti u filmu “Pobeda nad tamom” bila joj je omiljena
Često je igrala “teške” žene, a pratila ju je reputacija da je i sama takva, delimično zbog sklonosti da se raspravlja sa režiserima i producentima, insistirajući na autentičnosti svojih likova. Tokom snimanja filma “Ljudski okovi” izborila se za to da izgleda realistično u scenama u kojima se na njenom liku vide posledice bolesti i života na ulici. Režiser Vilijam Vajler (William Wyler) tražio je da Beti malo “smekša” lik beskrupulozne aristokratkinje u filmskoj adaptaciji komada “Male lisice”, ali je Beti to odbila. Kada je dobila ulogu starije žene u ekranizaciji komada “The Corn Is Green”, odbila je zahteve studija da se lik “podmladi”, i izborila se za to da pomoću šminke i perike izgleda starije.
Za razliku od većine koleginica, srodnu dušu je obično tražila među muškarcima koji nisu bili velike zvezde šou-biznisa. Prvi brak je sklopila dok je još bila u glumačkoj školi. Njen drugi izabranik bio je gostioničar i njen komšija, a treći muž, sa kojim je dobila kćerku Barbaru (Barbara), bio je umetnik i maser koji ju je privukao time što nije ni znao ko je ona. Nije imala sreće: drugi muž joj je tragično poginuo, a ostali brakovi su se okončali razvodom.
Tokom Drugog svetskog rata, pomagala je savezničkoj vojsci prodajom vojnih obveznica i otvaranjem restorana u kome su filmske zvezde radile kao konobari i služile vojnike. Izjavila je da je ovo jedno od dela na koje je najviše ponosna.
Beti kao nezaboravna Margo Čening u filmu “Sve o Evi” (1950), sa partnerom i budućim mužem Gerijem Merilom
Iako je smatrana najvećom glumicom svog vremena, holivudski šefovi su smatrali da je suviše stara već sa 40 godina, pa je sve teže nalazila uloge, sve do legendarnog filma “Sve o Evi” (All About Eve). Uloga nesigurne glumice u godinama Margo Čening (Margo Channing) po mišljenju mnogih njena je najbolja uloga. Bila je nominovana za Oskara za ovaj film, kao i za sličnu ulogu u filmu “The Star” (1952). Stvarnost i fikcija počeli su da se mešaju za Beti kad se udala za partnera iz filma “Sve o Evi”, Gerija Merila (Gary Merrill). Usvojili su dvoje dece, ali kad se ispostavilo da jedno od njih od ranije ima oštećenje mozga, brak je postao ispunjen napetošću i svađama, i završio se razvodom.
Jedna od njenih najboljih uloga bila je groteskna i poremećena Bebi Džejn, koja je bila zvezda kao dete, ali nije uspela da postigne uspeh kao odrasla glumica
Sa 50 godina niko joj više nije nudio uloge, pa je čak dala novinski oglas da traži posao. Njen veliki povratak bio je film “Šta se dogodilo sa Bebi Džejn” (What Happened to Baby Jane), u kome je igrala sa velikom suparnicom Džoan Kroford (Joan Crawford). Ovaj film doneo joj je poslednju nominaciju za Oskara. Nastavila je da igra u hororima i trilerima poput filma “Tiho, tiho, Šarlota” (Hush…Hush, Sweet Charlotte) i odigrala veći broj uloga na televiziji, koje su joj donele nagradu Emi i nekoliko nominacija. Godine 1977. dobila je priznanje za životno delo.
Tokom poslednje decenije života, borila se sa rakom dojke, moždanim udarima koji su usledili posle operacije i paralizom leve strane tela, od kojeg je uspela da se donekle oporavi pomoću terapije. Teško bolesna, odigrala je svoju poslednju ulogu u filmu “Avgustovski kitovi” (The Whales of August). Preminula je 1989. godine. Bila je i ostala jedna od najvećih legendi filma.
U filmu “Avgustovski kitovi” Beti i zvezda nemog filma Lilijan Giš igrale su sestre
Izvor fotografija: alisonkerr.files.wordpress.com, frockofages.blogspot.com, jenniferfabulous.blogspot.com, dvdbeaver.com, digboston.com, wbur.org, cineplex.media.baselineresearch.com
Ivana Cvetanović je zavisnica od instant kafe, Interneta i MP3 plejera. U večitom je ratu sa vremenom; zamenjuje dan za noć, kao klinka je bila starmala, a kao odrasla je večita tinejdžerka.
