Bili Holidej (Billie Holiday) nije bila muzički obrazovana, nije imala jak glas, niti veliki vokalni raspon poput Sare Von (SarahVaughn) ili Ele Ficdžerald (Ella Fitzgerald), ali je ipak po mnogima najveća džez pevačica svih vremena. Ono po čemu je bila jedinstvena su neverovatne emocije koje je unosila u svaku pesmu. Traumatično detinjstvo i buran i nesrećan život “Ledi Dej” (Lady Day) doneli su tugu koja se oseća u njenom glasu.
Dama peva tugu: Bili Holidej
Rođena je 7. aprila 1915. u Filadelfiji, u SAD-u, kao Elinora Fejgan (Eleanora Fagan). Njena majka Sejdi (Sadie) imala je samo 13 godina kada je ostala u drugom stanju, posle čega su je roditelji izbacili na ulicu. Otac je bio sedamnaestogodišnji muzičar Klarens Holidej (Clarence Halliday), koji je retko posećivao kćerku tokom njenog detinjstva. Mala Elinora nije mnogo vremena provodila ni sa majkom, koja je radila slabo plaćene poslove i za to vreme ju je ostavljala drugima na staranje. Kad je Elinora počela sa izostaje iz škole, sud je doneo odluku da je pošalje u ustanovu koja je bila namenjena problematičnim crnim devojčicama, u kojoj je provela nekoliko meseci.
Kad joj je bilo 11 godina, silovao ju je jedan komšija. Devojčica je ponovo poslata u ustanovu, i odatle je izašla posle godinu dana. Vremena su bila teška za sve, a posebno za neudate crnkinje sa detetom. Majka je sve teže sastavljala kraj sa krajem, pa je devojčica morala i sama da počne da zarađuje. U početku je izvršavala raznorazne manje poslove za vlasnicu jednog bordela. Krajem 1928. godine, njena majka je odlučila da potraži sreću u Harlemu, u Njujorku, a devojčicu je ostavila na staranje svekrvi svoje polusestre. Tamo je ubrzo počela da radi kao prostitutka. Mala Elinor se oko godinu dana kasnije pridružila majci u Harlemu. Iako nije imala ni 14 godina, i sama je ubrzo bila prinuđena da se prostituiše. Obe su uhapšene i jedno vreme provele u zatvoru.
Kroz sve ove patnje, utehu joj je pružala muzika. Počela je da peva uz ploče slavne bluz pevačice Besi Smit (Bessie Smith) i džez legende Luisa Armstronga (Louis Armstrong). Po izlasku iz zatvora, petnaestogodišnja Elinora je počela da peva u raznim noćnim klubovima i uzela ime Bili Holidej, po svom ocu i filmskoj zvezdi Bili Dav (Billie Dove).
Kad joj je bilo 18 godina, producent Džon Hemond (John Hammond) ju je čuo u jednom klubu i ponudio joj da snimi ploču sa perspektivnim klarinetistom i vođom orkestra Benijem Gudmanom (Benny Goodman). Ubrzo je postala poznata po melanholičnom, izražajnom glasu. Saksofonista Lester Jang (Lester Young) dao joj je nadimak “Ledi Dej”. Snimala je sa mnogim poznatim džez muzičarima, poput Kaunta Bejzija (Count Basie). Pridružila se orkestru Artija Šoa (Artie Shaw), i bila je jedna od prvih crnih pevačica koje su nastupale sa belačkim orkestrom. Međutim, bila je prinuđena da trpi brojne rasističke uvrede promotera, morala je da ulazi na zadnja vrata u otmene hotele u kojima je nastupala, a jednom joj je čak zabranjeno da uđe u lift sa članovima svog orkestra. Kada to više nije mogla da izdrži, počela je da nastupa solistički.
“Ledi Dej ima oči poput dijamanata... Ona vidi istinu skrivenu iza laži” – U2, “Angel of Harlem”
Jedna od novih numera koje je unela u svoj repertoar bila je potresna pesma o rasizmu i linčovanju crnaca na američkom jugu – “Strange Fruit”. Pesma je postala hit 1939. godine, uprkos tome što joj je zabranjeno emitovanje na mnogim radio stanicama. Mnogi je smatraju početkom pokreta za građanska prava crnaca u Americi. Za Bili je ova pesma imala posebno značenje – njen otac je umro pošto mu je u bolnicama zbog boje kože uskraćeno lečenje od raka pluća.
Lični život Bili Holidej bio je nesrećan, dobrim delom i zbog njenih autodestruktivnih težnji. Jedna od retkih dobrih veza koje je imala bila je ona sa Orsonom Velsom (Orson Welles), tada mladim i perspektivnim režiserom, a završila se zbog rasističkih pretnji koje su njih dvoje primali. Neprekidno se zaljubljivala u pogrešne muškarce, koji su je tukli, varali i iskorišćavali. Ova iskustva izražavala je u pesmama poput “My Man” i “Don’t Explain”, za koju je sama napisala tekst. Njen prvi muž bio je sitna varalica i naveo ju je da počne da puši opijum. Trubač Džo Gaj (Joe Guy), sa kojim je bila u vezi posle razvoda, navukao ju je na heroin. Njena zavisnost od narkotika pogoršala se posle majčine smrti 1945. godine, kada je bol je pokušavala da olakša alkoholom i drogom. Dve godine kasnije, uhapšena je zbog posedovanja droge i provela godinu dana u zatvoru.
Njen glas svakome će slomiti srce
Nedugo posle izlaska iz zatvora održala je rasprodat koncert u prestižnom “Karnegi Holu”. Međutim, poblemi sa drogom su se nastavljali, a zdravlje joj je znatno pogoršalo, a sve je to počelo da ostavlja traga i na njen glas. Ipak, i pred kraj života, kada joj je glas postao hrapav i napukao, uvek je svojim emotivnim interpretacijama slamala srce slušaocima. Ovo se može čuti i na njenim poslednjim snimcima za album “Lady In Satin” iz 1958. godine. Nedugo posle svog poslednjeg nastupa u Njujorku, primljena je u bolnicu zbog problema sa srcem i jetrom koji su nastali zbog alkohola i heroina. Umrla je 17. jula 1959. sa samo 44 godine.
Preko 3,000 ljudi, među kojima su bili i mnogi velikani džeza, došlo je na sahranu da oda poslednju počast Ledi Dej. O njenom životu 1972. je snimljen film “Dama peva bluz” (Lady Sings the Blues) sa Dajanom Ros (Diana Ross) u glavnoj ulozi. Posmrtno je primljena u Rokenrol kuću slavnih 2000. godine. Njena popularnost i uticaj ne jenjava ni danas.
Izvor fotografija: mr70s.com, classmatesmemorylane.files.wordpress.comvv, toptenz.net, shaxinart.blogspot.com
Ivana Cvetanović je zavisnica od instant kafe, Interneta i MP3 plejera. U večitom je ratu sa vremenom; zamenjuje dan za noć, kao klinka je bila starmala, a kao odrasla je večita tinejdžerka.
