Laza Lazarević je tvorac srpske psihološke pripovetke, o kojoj su mnogi proučavaoci književnosti napisali svoje kritike. Takođe je postavio temelje srpske neurologije, a bio je i pionir u gerijatriji. Bio je lekar za telo i dušu.
Laza Lazarević je rođen u Šapcu 13. maja 1851. godine. u patrijahalnoj porodici. Ubrzo mu umiru otac i stric, te je Lazarevićeva majka prihvatila veliku odgovornost – da na pravi put izvede četvoro dece. Kult porodice i žrtvovanje za istu će se kasnije reflektovati na njegov književni rad. U Šapcu završava osnovnu školu i nižu gimnaziju. U Beogradu upisuje visoku gimnaziju, a zatim pravni odsek Velike škole. 1871. godine dobija državnu stipendiju i upisuje Medicinski fakultet u Berlinu. Po završetku studija vraća se u Beograd i postaje lekar beogradskog okruga, potom prvi lekar Opšte državne bolnice i član Srpskog lekarskog društva. Ženi se sestrom svog druga Koste Hristića – Poleksijom, sa kojom je imao tri sina i kćerku.
“Sve će to narod pozlatiti”
Pored lekarske karijere, njegova velika ljubav je bila književnost. Za deset godina je napisao svega devet završenih pripovedaka. Njegov književni opus nije veliki, ali je zato njegova vrednost neprocenjiva. Tvorac je srpske psihološke pripovetke, i bolje je od bilo kog drugog autora realistične književnosti umeo da oseti šta se nalazi na površini, ali i u unutrašnjosti duše. U njegovim pripovetkama vidimo vrsnog pripovedača, ali i lekara koji pažljivo posmatra, oseća, doživljava i opisuje svoje junake.
Za života je prevođen na dvadeset jezika. Književni kritičari su ga zbog vrsnog umeća pripovedanja nazivali još i “srpski Turgenjev”. Objavio je osam pripovedaka za života: “Prvi put s ocem na jutrenje”, “Školska ikona”, “U dobri čas hajduci”, “Verter”, “Na bunaru”, “Sve će to narod pozlatiti”, “Vetar” i “Ona zna sve”. Pripovetku “Švabica” nije objavio za života. Proučavaoci književnosti smatraju da je nije objavio zbog previše autobiografskih činjenica. Ova pripovetka je ugledala svetlost dana sedam godina posle piščeve smrti, 1898. godine u knjizi “Pripovetke Laze K. Lazarevića”, koju je priredio Ljubomir Jovanović. U ovoj pripoveci je Lazarević maestralno opisao tanana psihološka stanja kroz koja prolazi mladi student rastrzan između ljubavi prema strankinji i dužnosti prema porodici.
Iza sebe je ostavio devet završenih pripovedaka
Lazarevićeve pripovetke možemo da podelimo na pripovetke iz gradskog i pripovetke iz seoskog života. Još jedna od karakteristika njegovih dela je idealizacija patrijahalnog sveta i porodične zadruge, zbog koje se sve žrtvuje, pa čak i sopstvena sreća. Svoje pripovedanje je prožimao lirizmom, fabulu je razvijao dramatično, a često je uz pomoć dijaloga uspevao da opiše stanja svojih junaka. Uspeo je da srpsku pripovetku uzdigne na nivo umetničke evropske pripovetke.
Upamćen je kao skroman i pošten lekar
Sarađivao je i sa časopisima i bavio se prevodilačkim radom. Uživao je veliki ugled među sugrađanima. Iako je bio lekar nekih od bogatih i cenjenih ljudi toga vremena, stizao je da pregleda i one koji nisu imali novac za lekara. Poslednjih godina života bio je dopisni član odeljenja za književnost Srpske akademije nauka. Ostao je skroman i čestit, a slava ga nije promenila. I dan-danas se u blizini Hilandarske ulice (gde je Lazarević nekada živeo sa porodicom) pripovedaju priče o njegovom životu. Jedna od interesantnih je ta da je zabranjivao novinama da objavljuju priče prepune pohvala koje su ispisivali njegovi zadovoljni pacijenti.
Preminuo je 10. januara 1891. i ostavio nam je pozlaćene pripovetke.
Izvor fotografija: vojvodjanka.com, wordpress.com, b92.net
Tijana Banović je apsolvent srpske književnosti i jezika. U sebi skriva Petra Pana koji ne želi da odraste, koji bi samo da leti. Za svaki lonac ima odgovarajući poklopac.
