Umberto Eko (Umberto Eco) je rođen 5. januara 1932. godine u gradiću Aleksandrija u provinciji Pijemont na severu Italije. Za ljude sa ovih podneblja važi stereotip da su više nalik obližnjim flegmatičnim Francuzima, nego strastvenim Italijanima. To i sam Eko potvrđuje: “Određene stvari me podsećaju na moj pogled na svet: skepticizam i averzija prema retorici. Nikada ne preuveličavam i nikada ne donosim bombastične tvrdnje.”
Biće da je i Umbertovim precima semiotika bila primamljiva, a da toga nisu ni bili svesni. Njegov deda je uveo novo prezime u porodičnu lozu. Skratio je ex caelis oblatus – ponuđen s neba, uzimajući početna slova i tako dao potomcima zajedničko ime. Dok je baka zaslužna za Umbertovo oduševljenje apsurdnim. Verovatno zbog njenog čudnog smisla za humor.
U mlađim danima
Kod umetnika se nekako uvek u isto vreme rađaju debitantsko delo i najveći uspeh. Tako je i “Ime ruže” (Il nomme de la rosa) upisalo Umberta Eka na spisak pisaca koji su iznedrili svetske klasike 20. veka. Prvobitno nije mogla ni da se “namiriše” ikakva ruža. Na koricama je trebalo da stoji naslov “Opatija zločina”, koji najkraće opisuje radnju. Međutim, poslednja rečenica u romanu se nameće da se ugnjezdi i na naslovnu stranu.
Stat rosa pristina nomine, nomina nuda tenemus – Od ruže negdašnje osta ime, imena tek gola imamo.
Preko ovog heksametra Eko je pokušao da objasni da ruža ima toliko simboličnih značenja da gotovo više ni nema značenje. Tako je i opravdao značenje latinske izreke Nulla rosa est – Ništa nije ruža. Tačnije da ništa nije večno i da ima iščezlih i nepostojećih stvari.
“On jeste, ili je bio, po mnogo čemu, veliki čovek. No baš je zato čudan. Samo sitni ljudi deluju normalno.”
Šest godina, nakon prvog štampanja, 1986. godine ovaj istorijski roman probudio je želju u francuskom reditelju Žan Žak Anou (Jean-Jacques Annaud) da ga “deformiše” u film. Posle uspešnog filmskog ostvarenja i još veće slave, Umberto je samo rekao: “To je Žan Žakovo delo, ne moje”. Dok bi Ano verovatno svoj “vruć krompir” uspeha bacio u Šon Konerijeve (Sean Connery) ruke, koji tumači glavnu ulogu monaha Vilijema od Baskervila (Guglielmo da Baskerville).
Koneri usred srednjeg veka
Eko je prvobitno trebalo da bude pravnik po vokaciji, što je bila očeva želja. U jednom trenutku ljubav prema srednjovekovnoj filozofiji i književnosti je prevagnula. Umberto napušta pravo i upisuje studije filozofije. Koliko je uživao u prošlosti, toliko se interesovao i za moderno društvo. Za to nije našao adekvatan univerzitet, pa se zato zapošvljava kao novinar na italijanskoj televiziji RAI. I baš tu shvata i vidi kroz objektive mas-medija koliko su estetika i semiotika bitne čovečanstvu.
Zatim navlači na sebe kostim prosvetnog radnika i ne skida ga ni danas pod stare dane. Počinje kao profesor estetike, potom vizuelne komunikacije i na kraju semiotike. Već četrdesetak godina podučava studente semiotikom na najstarijem univerzitetu u Evropi koji je smešten u Bolonji. Mnogi fakulteti širom Evrope i Amerike ga primaju kao gostujućeg profesora.
Mnogi ga ocenjuju kao izvrsnog književnika, kritičara i novinara na kontu pozamašnog broja njegovih knjiga i kolumni. U isti mah kaljaju njegov mnogo veći kvalitet kao “vajara” jedne generacije, jedne političke misli koja je i dalje dominantna u Italiji.
Na bolonjskom univerzitetu
Eko ima 80 godina, izgleda dvadeset mlađi, a ponaša se kao tridesetogodišnjak. Leta provodi na vikendici na moru u Riminiju sa suprugom. Jede sve, redovno pije belo vino, mada voli da okusi i viski ili martini. Kao bivši strastveni pušač uvek u ruci drži ugašenu cigaretu. Iako je esteta, nikada ne bi hiruškim putim korigovao spoljašnji izgled. Svoje mladalačko, večno nadahnuto ponašanje najbolje opisuje tako što se kucka po glavi i govori:
“Poslednju fotografiju napravio sam 1960. Tada sam, prilikom razgledanja nekih gotičkih katedrala, shvatio da sam slikajući naokolo zaboravio da gledam. Od tada, sve fotografišem ovom tikvom.”
ApoMaja – Piši kao što osećaš, govori kako misliš i ureži osmeh u svoj duh.
