Postoje stvari koje nam se dogode kada ni ne mislimo kako bi ikada mogle, a kada se pojave, sve u vezi sa njima deluje neodoljivo poznato i lako, kao da su u našim životima postojale oduvek. Postoje ljudi koje upoznamo juče i već danas su ceo svet. Dese nam se momenti koji nam ostanu u krvotoku bez obzira kojom količinom alkohola smo pokušali da ih iz sebe isperemo. Neuspela detoksikacija, nezamisliv zaborav.
Postoje dani koji su označeni lenjošću, postoje noći koje nadoknade sve dotadašnje neaktivnosti. To su one noći pune smeha, zagrljaja, vedrine i optimizma. One noći kada pijani ili trezni svi govorimo istim jezikom – jezikom budućnosti, obećanja, sreće, zadovoljstva, mladosti. To su one noći koje ne mogu da prođu bez sačekanog praskozorja, novih poznanstava, srećnih parova i lica koja još uvek traže jedni druge. I ponekad, čitav taj život deluje kao gubljenje vremena, kao traćenje, kao besciljnost, a zapravo, to je vreme kada se stvaraju sećanja, kada se žive snovi, kada se ne misli o problemima. Takvi dani i takve noći, ispunjeni neplaniranim i neočekivanim srećama dotaknu naše živote na neverovatne načine. Istina, ne oseti svako energiju sreće, ne proživi svako lepotu duhovnog oslobođenja među ljudima koji se vole, koji nas vole. Oni, ti drugi ljudi koji nam po senzibilitetu nisu blizu, uživaju u svojim varijantama sreće i čine se zadovoljni. Neka ih tu. Mi smo sa druge strane. Mi prepoznajemo radost i širimo joj ruke.
Neka su dani sada mračni i teški. Neka besparica štepa svaki porub naše garderobe, naše ishrane, našeg mesta stanovanja ili (ne)odlaska na letovanje. Neka nismo sigurni koje ćemo ispite uspeti da položimo, neka se rasplačemo jer nas je neko voleo, pa onda više nije. Neka sve to doživimo i propatimo, neka nam se izdešava život sa svim svojim ružnim i lepim licima. Neka shvatimo da svaki novčić ima dve strane, pa ćemo shvatiti koliko bi nam dani bili prazni kada bismo živeli jednolično. U haosu na koji svakodnevno nalećemo, nekada jačim nekada slabijim intenzitetom, znaćemo na koži da osetimo dobre stvari i naučiti da zaobiđemo loše. Umećemo da se obradujemo drugom ljudskom biću, a da li bismo umeli kada nas nekolicina njih ne bi prethodno izneverila?
Naučićemo da cenimo svaku platu koju dobijemo, svaki roditeljski džeparac, svaku pozajmicu koju treptanjem od nekog izvučemo. I radovaćemo se šansi da isti taj novac i sami zaradimo kako bismo dugove vratili, a u ostatku uživali. I neka bude da u nekom trenutku nismo srećni, i neka nismo. Zemlja i pakao su tu da nas kazne, raj će nam pružiti utočište. I, ne mislim na biblijski raj ili biblijsku zemlju i pakao. Govorim o zemlji koju smo sami različitim delanjima stvorili, mislim o paklu koji ključa pod teškim delima i još težim rečima ljudi bez obraza, ljudi pod maskama, u osmehe našminkanim demonima koji svoja zla vešto kriju, pa ih na kapljice ispuštaju. Ljudi-otrovni bršljani i njihovi protivnici, ljudi svetlosti, ljudi radosti, ljudi koji su raj.
Interesantno, i tom otrovnom bršljanu neophodna je svetlost da se razvije, čemu onda iznenađenje što je čoveku potrebno zlo da bi voleo dobro? I u koji god kontekst da se stavimo, zaključujemo da živimo na margini između dobra i zla, između osmeha i plača, između raja i pakla. I dok hodamo u potrazi za ekvilibrijumom, između početka od kog smo krenuli do cilja ka kom koračamo, dese se ti neki dani, ti ljudi, te sreće koje nam pomognu da život shvatimo kao svetlost, a sebe kao zrak bez kog život ne bi ni imao smisla. I tada, u tom trenutku, ne pobegnemo u probleme, u tame, u šta ako, zašto to, a da li će… nego se zadržimo u nečijem zagrljaju, pred nečijim osmehom, pred sopstvenim srećnim odrazom u nečijim očima. I shvatimo da ništa nije toliko strašno koliko se čini, da će dobri dani tek doći, da će se bolji ljudi tek pojaviti, a da su svi koje smo ostavili za sobom sa razlogom deo prošlosti.
Osmehom protiv sveta, pa ko pre popusti
U engleskom jeziku (iskrena da budem, zaboravila sam pravila u srpskom jer se analizom istog ne bavim već dugo, pa primere izvlačim iz gramatika kojima vladam), postoji jasna granica između Past Simple-a, Present Simple-a, Future Simple-a. Naime, Past Simple se odnosi na događaje koji su vezani isključivo za prošlost. Sve što se dogodilo u prošlosti, tamo i ostaje i nema nikakve veze sa sadašnjim trenutkom. Present Simple ima jaku odrednicu sadašnjosti. Nešto što se dešava učestalo, po navici, po rasporedu. Futur gleda isključivo u budućnost, to vreme označava buduće radnje za koje smo doneli odluku u sadašnjem trenutku. Odlučili smo da će neka budućnost biti takva i takva i toga se pridržavamo. Onda, pozivam vas da zajedno sve nesreće, strahove, neke tamne misli i još tamnija sećanja ostavimo u Past Simple-u. Da živimo Present Simple uz sreću, uz radosti, uz slobodu, uz želju da pustimo nove stvari u život. Da se oslonimo na Future Simple kojim ćemo napraviti plan za budućnost i ići ka njemu. A sve što nam se desi između – da pripišemo slučajnosti, sudbini, kosmičkoj uredbi ili Višoj Sili, pa ko u šta veruje. I da budemo srećni. Jako, moćno, suštinski.
Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.
