Vreme nam korak po korak otima iz ruku ono najvrednije što imamo. Sudbina se vešto igra sa našim životima. Ti si bio deo mog života i ma koliko mi govorili da će proći i da ćeš izbledeti čini mi se da nikada nećeš. U glavi mi se vrte slike našeg vremena, onog koje smo mi izgradili, samo za sebe, nekada davno i od kojih režiram film romantičnog karaktera. U njemu smo ti i ja glavni akteri, u njemu smo srećni i zadovoljni, ali samo u njemu. Stižu neka nova vremena koja me plaše. U njima ti ne postojiš. Sama sam i lutam ulicama ovog grada u potrazi za tobom. Grad te skriva od mene i zatvara sva vrata na koja pokucam. Uzalud se trudim da te stvorim od uspomena. Nema te i nema nas… Tu sam samo ja i sećanja za koja se plašim da će me, i ona, napustiti. Jer vreme je lopov. Krade mi dane, sate i minute. Krade mi sećanja, uspomene i tragove. Jedine tragove koji me vode do tebe.
A tako je malo potrebno da u mislima i snovima ponovo oživim onaj naš zajednički raj. Nismo verovali da postoji sve dok se nije pretvorio u pakao. Ne znam kako i kada. Nekada i jednom dozvolili smo da nam se sve što smo ikada sagradili sruši do temelja. A nismo smeli tako. Nije trebalo. Bolna su to sećanja i bolne reprize onoga što se više nikada neće prikazivati u našim životima. Zalutala sam pokušavajući sve ispočetka. Zapetljala sam se u sopstveni bol i sopstvenu nesigurnost. Sigurna sam još samo da si jedini još sposoban da vratiš smisao ovom besmislu i digneš me iz mrtvila sumorne praznine.
Tako malo je nedostajalo da dotaknemo deo zajedničkog svemira...
I u ovoj sobi, dok lagano umire dan, živim isključivo zahvaljujući vazduhu koji je ostao nakon tebe. Ponestaje ga, ali se ne plašim. Bojim se jedino osećaja da kada se istroši i poslednji atom, nakon mog poslednjeg izdisaja, i ti ćeš nestati sa njim. Naposletku ostajem potpuno prazna, iscrpljena i umorna. Umorna da se bezuspešno borim za nešto što je davno izgubljeno. Ne plačem, do sada me nije sustigla nijedna suza. Njih, očigledno, čuvam za kraj. Za oproštaj i rastanak. Jer moram se spremiti za to da jednog jutra, kada se probudim, ti zaista nećeš biti tu.
Nesnosne su noći u koje bledo zurim. Mrak i opet samo mrak… Nekontrolisano se ježim i čini mi se da me ovaj put, zaista, do kraja, onako neuhvatljivo, ostavljaš. I mirim se sa tim, jer više nemam argumenata da te zadržim. A ponestaje mi i vazduha…
I još jedan kratak osvrt na zajednička jutra i prvi pogled na tvoje usnulo lice, zajednička popodneva i tvoj osmeh uprkos višečasovnom čekanju da se pojavim u dogovoreno vreme (umela sam da kasnim), zajedničke večeri i zagrljaje u kojima sam se osećala sigurnije nego na bilo kom mestu u čitavom univerzumu. Samo kratak osvrt na čitav naš zajednički život. To srećno vreme je sada negde daleko iza nas, a neko buduće nam, nažalost, više nije sudjeno.
Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: “Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.”
