Ne smem nikom da priznam da i dalje za tebe pitam. Da i dalje kad neko pomene tvoje ime gutam knedle. I da i dalje nakon toliko vremena, evo gledam tvoje slike.
Glupi, glupi Facebook i glupa, najgluplja tehnologija.
Da ne postoji, možda bih živela u nadi da i ti za mnom patiš i da ti je i dalje stalo.
Ovako, vidim da nije.
I koji đavo me je terao da sebi upropastim dan i zašto sam morala da saznam ovo što sada znam.
I aman pobogu, zašto me više ne voliš?
I šta ima ona što nemam ja? Da li se bolje ljubi, lepše smeje?
Prođi me!
Šta je ona uradila, a da ja nisam, kad sam sigurna da sam pokušala sve što je moguće, a i dalje te nemam.
A i dalje te tražim u svakom. I dalje te upoređujem sa svima. I dalje, iako si ispao najveći gad prema meni i povredio me kao niko drugi.
A možda te baš zato i hoću, jer ti mene ne želiš.
Stvarno ponekad nakon što satima plačem pomislim –pa možda sam ja navučena na dramu? Ne, stvarno, nemoguće je da je samo slučajnost to što stalno bivam povređena i razočarana i pre nego što nekom pružim priliku da me učini srećnom.
I sada kad te gledam, čini mi se da si srećan. Srećan skoro onoliko koliko sam ja bila kad smo bili zajedno.
Ne vredi, izgleda da ona ipak zna kako. Ja nisam znala.
I ne, ne kajem se iako me posle tebe niko ne grli. Veruj. Sve ovo vreme. Niko me ne zove i niko ne želi dobro jutro. Jer ne mogu. Jer se plašim. Ne znam.
Molim te, prođi me. Prođi kao neka teška bolest, kao zavisnost.
Jer sve što želim je da i ja budem srećna. Pa bar toliko koliko i ti sa njom.
