Sanjao sam čudan san, u kojem sam ja novinar crne hronike, i dobio sam zadatak da intervjuišem devojku koja se sama izdržava, i zimi i leti. Uputim se gradskim prevozom do poslednje stanice, nekako pronađem njenu skromnu kuću, ulazim unutra, ona me dočekuje ljubazno i posluži tankom kafom. Skroman mali dom, pun ljudske topline. Hladno vreme, bljuzgavica, sve sivo i sumorno. Pomislih “ni budućnost nije kao što je nekad bila”. Bar se to nekad znalo – samo ti sine završi školu, pa da se zaposliš u državnoj službi. No, vreme je da se radi.
Da li ste zaposleni?
Da, jesam, u jednom marketu, na crno, naravno, pa sam izvukla i socijalnu pomoć zahvaljujući tome što sam zvanično nezaposlena.
Da li ste student?
Da, ali izgleda da od obrazovanja nema vajde, zaposliti se u državnoj firmi je isto kao skočiti sa hotela Slavija i preživeti. Ni veze više ne funkcinišu, boje se valjda da ne dođe do incesta.
Ovde vam je malo hladno, kako se grejete? Da li su vam veliki troškovi?
Struja stalno poskupljuje, a kao što ste primetili imam crveni nameštaj, pa kad mi je hladno, protrljam ruke, prislonim na njega i ugrejem se na autosugestiju, ponekad i upali. A kada ne upali, tu je vatrena voda, bar nešto da imamo, a da služi nečemu.
Je l’ čitate nešto, kako se informišete?
Čitam novine, “24 sata”, ali jedino ako ih ugrabim ujutru. Besplatne su, pa je interesovanje veoma veliko.
Da li imate nepredviđene troškove? Kako pokrivate manjak?
Evo, baš sam juče imala neplaniran trošak. Naime, kupila sam par teških stvari u samoposluzi i spakovala ih u one novokomponovane kese, kako kažu, biorazgradive. Samo što sam izašla iz prodavnice, kesa je počela da se biorazgrađuje, a zatim i moja tegla sa ajvarom i ostatak namirnica. Tako da, sada jedem hleb i margarin. A i taj hleb je poskupeo, ali šta je – tu je.
Da li ste pušač? Da li ste čuli da će cigarete poskupeti i da će njihove cene biti prilagođene evropskom standardu?
Jesam, cigarete su jedino čime mogu da se utešim i stvorim iluziju smirenosti. A sada i to da poskupi, da bude prema evropskom standardu? Svašta! Zašto ne spominju poskupljenje cene rada? Pretvaraju nas u robove u sopstvenoj zemlji. Pa lepša je budućnost emigranata, nego budućnost mladih u Srbiji. Moramo da imamo i iste poštanske sandučiće, a zašto ne bi imali iste plate? Ma Srbija je jeftina kurva. Ne mogu da se nerviram, onda mnogo više pušim, a moram da štedim. Sad mi je jasno odakle toliki štrajkovi. Ovde je štrajk jedino perspektivno zanimanje.
Kad smo već kod zanimanja, recite mi, šta mislite koja će zanimanja biti perspektivna u Srbiji?
Pored ovog navedenog, ne sumnjam da će biti i neko bizarno, poput “mahači ljudima na stanici”, “brojači zebri” i tome slično. Ali, naravno, i za to će nam trebati debela veza.
Da li verujete u bolje sutra?
Jedna ciganka mi je rekla da je na mene bačena kletva, a ja sam joj rekla da to nije kletva, već život u Srbiji, tj. prokletstvo po rođenju. Ja ne verujem u bolje sutra, nego u bolje juče.
Miloš Jeremić je surovi realista i veliki hedonista, trudi se da bude normalan, ali mu ne uspeva, sve svoje ideje i misli prenosi na papir, jer ljudi još uvek nisu spremni da čuju istinu.
