Neki ljudi veruju u srodne duše. Neki ne moraju da veruju, jer žive okruženi svojim srodnim dušama. Neki su skeptici i ne veruju ni u šta, dok se ne uvere. Neki skeptici se uvere, pa im je i dalje teško da veruju. Neki veruju, jer znaju, pa opet sumnjaju – jer, iako sreću srodne duše i okruženi su njima, ne znaju da li će sresti onog nekog posebnog, ko će sa njima ostati, sa kojim će doživeti i živeti ljubav.
Svi se zaljubljuju. I vernici i skeptici i preobraćeni. Šta god da ste iskusili, zaključili, poverovali, preispitali, ili prestali da verujete ili preispitujete, zaljubili ste se, opet. I opet ste poverovali ili posumnjali, ili se bacili na preispitivanje. Koliko god puta da ste se razočarali i zaključili da nemate sreće u ljubavi, ili da se onaj pravi još nije pojavio, ili da se srodne duše ne zadržavaju u vašem životu, već samo prolaze kroz njega, ponovo ćete se zaljubiti. Možda u neku srodnu dušu. Ili u nečije duboke oči. Ili u nečiju snagu i stabilnost. Ili u način na koji vas vidi i doživljava.
Ako ste dovoljno dugo živeli, sigurno ste se zaljubljivali i u srodne i u nesrodne duše. Možda ste čak imali bolje odnose sa onima sa kojima niste bili tako duboko i tako duševno povezani – bili ste rasterećeniji, imali ste više prostora da gradite odnos, manje ste osećali nečiju bol, pa ste bili praktičniji i razumniji. Možda ste iskusili šta to znači imati kompatibilnog partnera, koji baš i nije vaša srodna duša, ali ste se sasvim lepo slagali. Možda ste iskusili ljubav života, sa nekim za koga ste sigurni da vam je bio srodna duša i to je bilo najbolnije iskustvo, ikada.
