Ako imate omiljeno dete, sigurno vas grize savest i mislite da ste loša osoba i loša majka. Ali, verovatno se uklapate u neki od obrazaca – bliskije vam je dete koje vam je sličnije, ili koje je baš različito od vas, slabiji ste na sina, jer majke i sinovi imaju poseban odnos, kao što ga imaju ćerke i očevi i taj stereotip nije nametnut, nego je nastao iz prirode tih odnosa. Možda ste stroži prema detetu kome drugi roditelj popušta, ili koje svi u familiji maze, jer vas na to nagoni potreba da uspostavite ravnotežu i strah da to nije dobro za dete. A možda ste upravo stroži prema detetu prema kome osećate intenzivnu bliskost, jer se bojite da time uskraćujete drugo dete. Pa, znate šta? To stvarno nije mnogo bitno. Ljubav je važna, i bitno je da vaša deca osećaju i znaju da su voljena. I znate šta jeste važno i najvažnije? Da se deca vole međusobno.
Teško je održavati balans u tom rasporedu naklonosti i pažnje, ali siguran znak ljubavi na delu, jeste kad se oni udruže. Makar se udružili i protiv vas, makar vas slagali i izmanipulisali. Moja deca se udružuju kad neko ima problem – odmah prestanu sva podbadanja i koškanja tipična za njihov odnos i svaki problem se ozbiljno razmatra i traži se rešenje. Od saniranja povrede, preko tumačenja nečijeg (zlonamernog) ponašanja, do snalaženja na kompjuteru. Oni se obraćaju jedno drugom za pomoć, jednako često kao što se obraćaju i meni, a obraćam se i ja njima. Svako od nas poznaje svačije prednosti i slabosti, uključujući i sopstvene i umeju da udruže svoje veštine u tumačenju, razumevanju, pristupu, analizi i rešavanju raznih praktičnih, emotivnih i psiholoških pitanja. Što su stariji, razlika od dve godine među njima je sve zanemarljivija, ali okviri su i dalje isti – starije dete je prvo, mlađe je drugo i porodica i dalje ima iste favorite.
A ja i dalje svoju decu upoznajem i otkrivam i prepoznajem. I dalje ih volim na različite načine, koji me čine celovitom i ispunjenom.
Fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
