Verujem da u svačijem životu postoji bar jedna ŠBB osoba. Neko koga nikada niste dosegli, neko koga ste ostali željni i gladni, neko ko vam nikad nije pružio šansu da pretpostavite šta bi bilo da je bilo. Neko ko vas nije voleo, čije prezime ne stoji u vašoj ličnoj karti i čiju decu niste rodili. I koliko god se iskustva, realnosti, ljubavi i ispunjenosti nataložilo između davnašnje čežnje i sadašnjeg zdravog razuma, opet ne možete da odolite, a da se ne zapitate da li bi sve bilo drugačije, da je bilo sa njim?
Znate da je to glupo, nezrelo, čak destruktivno razmišljanje, ali neostvarenost ima taj ružan običaj da kopa po zaraslim ranama, samo da bismo mogli da osetimo koliko su duboki ožiljci. Da li je sve ono posle bila samo kompenzacija? Nastojanje da svakako iskusimo ljubav, povezanost, predavanje, obavezivanje, odrastanje, prihvatanje – sve što nas čini odraslim i zrelim osobama, bez obzira što smo tu, u jednom segmentu sebe samih ostale razočarane i ranjene devojčice, očiju punih suza i stisnutog grla, koje ne može da proguta toliku gorčinu? Da li smo ikada stvarno prihvatile da sve što smo htele sa njim, moramo iskusiti sa nekim drugim, ako uopšte mislimo da ostanemo žive? A htele smo sa njim. Sve. I ono pisanje njegovog prezimena pored svog imena, da li se još uvek mnogo stidite kad se setite toga? Ili ima i sramnijih stvari, koje ste činile da mu se nekako približite, da nekako postanete deo njegovog života, da uhvatite u letu nešto što on nehajno dobacuje, jer ga ne košta ništa. Oh, sigurna sam da ima.
