Razmišljam ovih dana o svemu, pa i o sebi. Vraćam neke filmove iz prošlosti i prepirem se sa svojim alter-egom, na temu: šta bi bilo kad bi bilo, tj. šta bi bilo, da je bilo? Analiziram svoju zrelost i razmišljam kako bih sada reagovala na neke stvari. Šta bih učinila sa ovim životnim iskustvom? Kako bih se postavila sa ovom dozom suzdržanosti, a koja mi nikad nije bila jača strana? Pitam se, da li bih sputavala svoju impulsivnost i tada, kao što sam naučila da je sputavam sada. Da li bih više pazila šta i kome pričam? Da li bih bila opreznija u odnosu sa ljudima? Da li bih dva puta merila, a jednom sekla neke stvari? I da li bih bila pametnija da mi je ova pamet, a neke “one” godine za kojima svi kukaju? A odgovor na skoro sva postavljena pitanja samoj sebi, bio bi odričan.
Apsolutno ne postoji žaljenje ni za čim, ma koliko to bilo loše po mene, što sam ikada učinila ili nisam. Nikada ne bih vratila vreme da uradim to i to ili ono i ono. Jok, ozbiljno to mislim. Znam samo ovo – da sam iz svake gluposti izašla pametnija. Iz svake odluke – snažnija. Iz svakog razočaranja mudrija; iz svake ljubavi bogatija za jednu emociju koja doprinosi validnosti u životu… Nikad nisam volela – niti sada volim – ljude koji se prenamažu čitavog života i čekaju da sudbina sama reši njihova životna pitanja.
Ništa ljudi moji ne pada sa neba, osim kiše, a ponekad i grad. Sve morate sami sebi izvući od života – a šta je najbolje za vas znate samo vi i niko drugi. Čak i ako pogrešite – sami ste krivi i ne možete ni na koga da se žalite. Imam običaj da kažem: ne moraš ti mene savetovati, umem ja i sama da pogrešim. Zaista je tako. Bolje je ljutiti se na sebe nego na nekog drugog. Ovaj život koji imam – moj je. Niko drugi ne može da ga živi umesto mene. Način na koji živim je takođe moj i niko ne može da ga menja, osim mene same… A da li to nekome odgovara ili ne… zabole me onaj što ga nemam! Da li nekome smeta moja narav, reči, mišljenje i slično – i za to me zabole, onaj isti, što ga nemam. Da li nekog smaram ili ne, e, za to me još više zabole – ja se nikome ne namećem, tako da, ko god se dobrovoljno i pri zdravoj pameti nađe u mojoj blizini i mom energetskom polju, čini to na vlastitu odgovornost.
Davno sam digla ruke od analiziranja ovog što sam ja, a za divno čudo i mnogi drugi su digli ruke od analiziranja mene. Šta u stvari ima tu da se analizira, kad ja sve tresnem u lice, onako kako jeste. Radila sam svašta i nikada ne bih vraćala vreme. Samo bi mi bilo teško da rasipam i ulažem svoju energiju u neke površne tipove, neinteresantne likove, loše prijatelje, lažne drugarice i izveštačene poznanice. Ni da sam sto puta luđa nego što sam sad, ne bih vraćala vreme, jer sam toliko uložila u druge ljude da, kad bih vratila vreme, verovatno bih bila egoistična, egocentrična kučka koju zabole za sve oko sebe. A to ne bih bila ja, naravno. Možda budem u nekom drugom, sledećem životu, jer ovaj mi odgovara manje-više, kakav god da je. Moj je. Tačnije, ja odgovaram sebi, ovakva kakva jesam. Ček’ samo da odem do ogledala da se poljubim na brzaka. Znate šta? Uvek treba gledati ispred sebe. Nema vajde gledati za izgubljenim i prošlim stvarima i danima. Ispred sebe vidim samo lepo i lepom težim. Da li je red logičan? Ispravan? Da li uopšte postoji gradacija? Možda je nebitno, možda je to i suština.
Ono što se moja misao pita jeste: gde je granica kada možemo staviti tačku, a ne pokrenuti lavinu drugih pitanja, smisla i osećanja koja više ne možemo kontrolisati? Želje mogu biti trenutne, često površne, nekad i u samoj osnovi neostvarive. Nema manje vrednih želja, ovde gradacija ne postoji! Što je za mene trenutak rađanja Sunca nad nekom vodom samo meni znanom, to je za drugog put u neispitane predele Antarktika. Regularno je i moje i njegovo. Poželimo s vremena na vreme ostvarenje, a onda opet zapadnemo u tok svakodnevice. A onda dođu snovi. Maštanja o željama. Tu toj “maloj” želji, damo oblik, boju, reč. Naš um matematički tačno koristeći se iskustvenim slaže priču, daje joj kontekst. Snovi su lepi, daju osećaj slobode i mogućnosti. U dubini sebe, oni dokazuju da je želja moguća. Nadanja dolaze kasnije. Ona već sa sobom nose nemir. Jer nadati se znači verovati u ispunjenje. Verovati u mogućnost!
Lutka Lutka Bgd – Ne postoji rešenje za koje ona nema problem, po opredeljenju veštica!
