Posle nekih godina intenzivnog življenja, posle proživljenih kriza, posle nekih raskrsnica i stranputica, trebalo bi da smo bogate, hrabre i mudre, ili makar sposobne da rizikujemo bez straha. Trebalo bi da znamo da je život samo jedan, i da je njegovo bogatstvo ono što nosimo u “prtljagu”, a njegove mogućnosti u onome što imamo u “šteku”.
Ženi treba stara ljubav kojoj može da se vrati. Odnosno, treba joj da zamišlja da može da se vrati toj staroj ljubavi, ako stvari postanu sasvim beznadežne. Idelano je da stara ljubav ima isti taj osećaj u odnosu na ženu – onda možete zajedno da se smejete sebi, svojoj mladalačkoj gluposti zbog koje niste ostali zajedno i svojoj matoračkoj patetici, koja traži neku sigurnost u onome što je nekad bilo. To je običan ego-trip, ali pomaže. Za razliku od pomisli da te niko neće, da nemaš nikog i da nećeš nikog ni imati, jer je kasno – to baš ubija.
Treba ti mladost koju ćeš sa zadovoljstvom ostaviti iza sebe. To je ona mladost koja te je dovela dotle gde si sada, a pošto si zadovoljna sobom (ili barem srećna što si preživela mladost), možeš da kažeš “ne bih se vratila u prošlost” i “bogami, ne bih se, deco, menjala sa vama” i da to zaista i misliš. To je ona mladost koja je izvor materijala za sočne priče unucima (koji obožavaju svoju kul babu) i daje ti osećaj da si imala u životu mnogo toga što drugi nisu (petlje, pored ostalog), ali hvala Bogu da je prošla, jer je gomilanje iskustva bolan i naporan posao.
Treba ti prijatelj sa kojim ideš u avanture, koji te pokreće i kome ništa nije teško – to je onaj što mu padne na pamet da mu se baš jede roštilj, ali u onoj kafani u Leskovcu, a ti kažeš, pa dobro, idemo. I treba ti onaj koji sluša tvoje tirade, kome se žališ kad ti nije dobro i uvek te razume. Ako imaš obe vrste prijateljstva sa jednom osobom, to mora da je nešto više od prijateljstva.
