Bio je to jedan od onih dana kada sam mislila da je nemoguće da imam više obaveza nego što sam imala tog trenutka, što oko glavnog posla, što oko dodatnog posla, što oko fakulteta i ispita, a valjalo je malo se posvetiti i sređivanju stana, da ne kažem ličnom životu. Jer, hej, šta je lični život? Šta je slobodno vreme? Evo, ja ne znam! Makar tada nisam znala…
Moj problem je taj da, kad god me obaveze bilo koje prirode baš, baš pritisnu sa svih strana, ja nekako počnem da paničim umesto da se koncentrišem na rešavanje istih ili volim da se bacim na detaljno planiranje svega što, iako pomaže, ponekad i odmaže jer – gubim dragoceno vreme! A onda kada lepo shvatim i popišem šta sve treba da radim, “obožavam” da se nerviram oko toga što, recimo, kada ne bih radila ovo, radila bih ono, koliko vremena mi treba za ovu stavku, koliko za onu, pa šta oni misle odakle meni toliko vremena, zar ne treba da spavam noću da bih sve završila i tako u krug. O da, znam da su mi misli kao u centrifugi. Šta ću. Na primer (evo, da “podgrejem” svoje nerviranje zbog gomile obaveza), da li si ti znala da u toku prosečnog životnog veka provedemo godinu i tri meseca baveći se održavanjem domaćinstva?! Da li si znala da ti na kuvanje odlazi četiri sata i 13 minuta svake nedelje, na čišćenje kuhinje i pranje posuđa još sat i 38 minuta nedeljno, a na ribanje kupatila još jedan sat?! Kada bih samo sve to vreme mogla da utrošim radeći nešto što me opušta i što mi prija… Svet bi se činio kao mnogo bolje mesto, zar ne?
