Kako je izgledao život devojaka pre 200 godina? Koliko je bio različit od našeg, šta su radile u slobodno vreme?
Pokušavala sam sebe da zamislim u tom vremenu, XVIII veku… Pokušavala sam da zamislim šta bih ja radila. Kada čitate knjige, imate utisak da se u životu tadašnjih devojaka, devojaka od 20 godina, ne dešava baš ništa.
Nije bilo mnogo gradova, znači da je velika verovatnoća bila da živite na izdvojenom imanju. Što ste bogatiji, imate veće imanje, ali to znači i udaljeniji ste od sledećeg imanja. Kuća se nalazi u centru vašeg poseda, a oko nje mogu vama da pripadaju reke, šume, putevi, polja. Pa zamislite koliko je onda vremena potrebno da bi se došlo do sledeće kuće.
Pri tom, na svom imanju obavezno imate i životinje. O njima se brine uglavnom posluga, ali i vi kao ćerka gazde morate pomoći nekad. Možda i ne morate, ali pomognete svakako. Ako ne oko životinja, neka zaduženja u kući imate.
Ta zaduženja zanimljiviji su deo dana, jer kada njih obavite, šta onda?
Uobičajeno je bilo da se slobodno vreme provodi šetajući se po imanju, prostora je barem bilo dovoljno. Nije postojala televizija, nije postojao kompjuter, nije postojao telefon, nije postojao radio. Jedino sredstvo komunikacije bila su pisma.
Znači, mnogo prijatelja verovatno niste imali.
Slobodno vreme inače devojke su provodile tako što su učile da pevaju, sviraju klavir, vezu ili slikaju. Mogle su da čitaju i da se same obrazuju, jer nisu išle u školu. Ali kakvo je to obrazovanje moglo da bude… Po tim osobinama su se devojke i razlikovale: vrednije devojke umele su da pevaju ili slikaju ili da se bave nekom umetnšću i imale su bolje šanse da se dobro udaju.
Nije bilo izlazaka, ali je bilo balova i večera. Oni su se održavali jednom mesečno, nekad češće nekad ređe i oni su bili centar vašeg života. Balovi su bili prilike da pokažete svima svoje nove haljine, svoje šešire, kako igrate, kako ste lepi, zanimljivi ili graciozni i usput upoznate nekog rođaka nekog daljeg komšije koji vam se možda svidi.
O balovima se pričalo mesec dana pre same večeri, kako će biti, ko bi mogao da dođe, ko je nov trenutno tu, i mesec dana kasnije, kako se ona obukla, šta je ova rekla, a ona treća kako je plesala sa onim i kako je celo veče bilo zanimljivo. I tako do sledećeg bala.
Onda biste se ponovo šetali po svom imanju po livadama i razmišljali o tome kakav će biti sledeći bal i da li će opet onaj gospodin doći, a u međuvremenu biste još malo bolje naučili da svirate klavir ne bi li to neko primetio i pohvalio vas.
Sa dvadeset godina, ako još niste udate, značilo je da nešto nije u redu sa vama i u sledećih nekoliko godina ako dobijete neku bračnu ponudu, morale biste je prihvatiti, ili bi to značilo da se nikada neće udati. Nikome nije padalo na pamet da ne želi da se uda za nepoznatog čoveka. Bilo je uobičajeno da se udate za čoveka koga ste upoznali i koga zaista volite, ali samo u slučaju da je vaša porodica veoma fina i da je muž baš po njihovim merilima. Inače je bilo uobičajenije da se udate za nekog finansijski odgovarajućeg. Faktor novac bio je najznačajniji pri sklapanju brakova.
Sa jedne strane mladoženja traži devojku koja je dostojna njegovog imanja – uglavnom su muškarci ti koji su imali imanje, žene nisu mogle da ga naslede – i neku koja je barem u nekom smislu njemu dopadljiva. Sa druge strane, devojka porodice traži muža za svoju ćerku koji će moći da je izdržava, jer devojka ili žena bez muža ne može sama da se izdržava.
Devojke se nisu obrazovale, pa nisu ni mogle da rade. Jedini poslovi kojim su mogle da se bave je da odgajaju decu u drugim porodicama ili podučavaju decu u školama, ali te poslove bilo je jako teško naći jer ih je bilo malo. To znači da, ako se devojka ne bi udala, ona zapravo ne bi imala nikakvu mogućnost za svojim prihodom. Može da živi sa onima koji je pozovu da živi sa njima. Roditeljska kuća u kojoj je odrasla pripada najstarijem sinu posle smrti roditelja i ona kao osoba ženskog pola može da ostane u njoj samo ako je brat pozove. A nije morao. Zbog toga su se roditelji i brinuli svoje ćerke da udaju, a devojke i same shvatale ozbiljnost svoje situacije ako ostanu same.
Pored toga, devojke koje ostanu neudate ni u društvu nisu bile preterano cenjene, njih su uvek sažaljevali i gledali ih kao da im nešto nedostaje.
Dakle, pre jedno 200 godina – ne bih naučila ništa osim da šijem i slikam jer ne umem da pevam. Moj krug poznanstava sveo bi se na moju porodicu i možda dve drugarice. Ne bih putovala srazmerno dalje od Pančeva i bila bih udata. Ne bi mi ni na pamet palo da će se jednog dana izmisliti autobusi, da će devojke ići u školu i da će biti kompjutera. A svi koje poznajem živeli bi kao ja. I šta bi mi falilo?
Bojana Ilić je studentkinja germanistike i danskog, obožavateljka Nemaca i nemačkog jezika, plavih ljudi i sladoleda! Zapravo obožavateljka svih jezika, sa misijom da govori barem 8 (uskoro). Kažu kreativna, ona bi pre rekla šarena. Jer život je šaren…
