Kreni odmah! Za start je sada najbolje vreme. Opali metak i juriš. Ne čekaj da ti se kockice slože, zvezde zauzmu svoj položaj u sazvežđu, da ti se sudbina osmehne. U tom čekanju drugi, bili bolji, pametniji, talentovaniji, ili gori, inferiorniji, gluplji, već su daleko od svojih polaznih tačaka, grabe krupnim koracima ka zacrtanom cilju, a ti misliš, analiziraš, projektuješ šta bi bilo kad bi bilo i gubiš vreme, čak i mogućnost da ih ikada stigneš. Nije bitno da li si zec ili kornjača, bitno je koliko ozbiljno shvataš izazov koji te poziva na dvoboj, a nijedan nije dovoljno lak da bi prema njemu zauzeo opušten stav “to ću ja lako”. Najlakše stvari u životu često su samo dobro kamuflirane komplikovanosti.
Često su na pravim mestima pogrešni, a da li se neko zapitao zašto je to tako? Cela filozofija stane u: “Nisu krivci primitivci što su pokupili mast, korov nikne gde god stigne, ma svaka njima čast, krivi smo mi što smo ih pustili…” I celog života se oni najtalentovaniji, najpametniji bore sa utopljenošću u žaljenje kako ništa što vredi nije na ceni. Ta famozna negativna selekcija pojede nas žive. I da, gori su uvek bolji, jer su se za to izborili prljavo, udarcima ispod pasa, smeškajući se i lupkajući sve i svakoga po ramenu, to su njihove strateške taktike za pozicioniranje u društvenim oborima.
Tvoj život – tvoja pravila
Oni tu preživaju, žvaću priče o velikoj lovi, uspehu koji su naprosto stekli teškim radom. To su svinje koje se tove za božićnu gozbu. I neka ih, biser se u blatu ne vidi, a nekome je blato prirodna i omiljena sredina. Ne osvrći se za gorima, to će te povući u pogrešnom smeru. Podesi svoje motore, ubaci u pravu brzinu i drži pravac. Moj bratanac, jedanaestogodišnjak, prvak Srbije u kartingu, rekao mi je: “Tetka, znaš šta, na stazi ko koči taj gubi! Kad te prestižu, dodaj gas. Ne plaši se krivina, neka se one plaše tebe.”
Može ceo svet da se okrene naopačke, da te sa svih strana uzmu na nišan, jer nisi kao oni, jer štrčiš. Pokušaće prvo sa packama – sedi dole, ne mudruj, ti ćeš da me učiš. Ako ne upali praviće zasede, smicalice, vrebati svaki pogrešan korak. Tako i treba, bolje je kada te ne vole zbog onoga što jesi, neko da te kuju u zlato zbog nečega što zapravo nisi i nikada nećeš biti. Čak i kada se završe svi ciklusi formalnog napredovanja u obrazovanju, na društvenim lestvicama. Zadaj sebi novi cilj, kreni u osvajanje novog vrha, jer čim zastaneš preti opasnost od ostajanja, ukopavanja.
Dok nadrastaš palanke, rasteraš zaparložen vazduh i dodaš miris najlepšeg cveća, bežiš od moranja i vukojebine i imaš pravo da budeš čovek bez bar koda, police za prodaju i cene za trgovinu. Knjige koriste onima koji su savladali umeće tumačenja, ispiti onima koji upišu šesticu, a posao rade za deset, pohvale onima koji znaju da to nije sve što mogu i žele. Znanje je ipak samo u glavi, papiri su uvek bili stvar kompenzacije i manipulacije. Ako želiš da se ljudima upali lampica kada te sretnu, budi im motiv, nikada prepreka.
Jelena Pavlović je student IV godine na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, online novinar, pisac u okviru Narodne biblioteke Srbije – savremenih pisaca, autor romana “Tajne robotovog mozga”, i istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.
