Živim sa snažnim osećanjem da živim bez nečeg, bez čega ne mogu da živim. U stvari, ta rečenica bi trebalo da bude u prošlom vremenu, jer sve više pronalazim u sebi to što mi nedostaje.
Jer to je, izgleda, jedini način da uopšte živim.
Nemam svog čoveka. I ne mogu da ga pronađem među muškarcima koje srećem. Nalazim poneke fragmente u nekim muškarcima, svojim prijateljima. Zato mi i jesu prijatelji.
Mnogo više toga nalazim u ženama. Ima nekoliko žena koje su baš moji ljudi. I često mi se dešava da upoznam žene koje isto to osećaju u odnosu na muškarce i žene.
Nemamo mušku podršku, pomoć, zaštitu i ljubav.
I odlično nam ide.
Svi muškarci koji su podnosili kandidaturu za čoveka u našim životima, ispunjavali su najmanji broj uslova i donosili najveći broj komplikacija.
Sa svakim smo se zapitale a šta će mi onda on kad saberemo svu podršku, pomoć, zaštitu i ljubav i oduzmemo je od svih komplikacija.
I uvek je u krajnjem obračunu preostajao samo seks.
