I ispred i iza “ali” je izgleda, obično sranje. Kad si razočarana i osećaš se izdano, to itekako ima veze sa ljudima oko tebe. A to što si ti birala te ljude, što si u njima prepoznala nešto sjajno i što si verovala da je to njihova prava priroda (da sijaju) i zaboravila da svaki sjaj ima svoju mračnu stranu (a gde li je tvoja mračna strana, sirota, naivna dušo?), što nisi bila oprezna i zadržala distancu dovoljnu da se povučeš pre nego što ti se srce skrši, a krhotine te poseku, to je tvoj dar i usud i niko nema prava da ti kaže „sama si kriva“. A reći će ti. Ako ne neposredno (oh, primetila si kako ljudi imaju problem sa neposrednošću) onda nekako zaobilazno i na finjaka. U stilu „imala si prevelika očekivanja“ ili „precenila si ga“ ili „ti uvek vidiš u ljudima njihov potencijal, koji oni nikada ne razviju i ne dostignu“. I znaš šta, oni imaju pravo, takođe. Oni vide odmah ono što ti ne vidiš, zasenjena onim što vidiš. Ti juriš svoju fascinaciju, neguješ svoje oduševljenje, hraniš svoju čežnju, usrdno verujući da si najzad srela neku divnu osobu, koja je divna ne zato što ima dobru reklamu, nego zato što joj je to prirodno, kao disanje.
