Ako tražite isceljenje svojih duševnih i emotivnih rana, morate znati da vam ga niko drugi neće pružiti, to je posao koji je namenjen vama. Možete sresti učitelja, gurua, mudraca, terapeuta, nekog ko će biti zainteresovan za vaš put i ko će biti uz vas, da nadgleda kako napredujete, ko će vas podstaći i podsetiti vas da ste na dobrom putu. Ali niko ne može da vas isceli – iako vam mnogi mogu pomoći da to uradite sami.
U tom smislu, isceljenje pre svega znači suočavanje sa sopstvenim problemima, sa sopstvenim mrakom, strahom, uverenjima, iskliznućima, posrnućima, sa svim onim o čemu ne volite ni da mislite, ni da znate i o čemu nerado govorite, a možda nikad i ne govorite. Možda ne priznajete ni sami sebi. Ali odatle morate početi, od priznavanja sebi. Kad priznate da problemi postoje, možete zatim razumeti od čega se sastoje.
Jednom kada adresirate svoje probleme, vaš put je određen tim adresama – posećivaćete ih, primati i nositi isporuke. Komuniciraćete sa delovima sebe, koje treba da integrišete. U tom smislu, isceljenje znači da morate prihvatiti to što jeste, sebe takovog kakvi ste, ceo paket, sa svim neprijatnim, zastrašujućim i postiđujućim sadržajem. Morate prestati da se borite sa sobom, da forsirate stvari koje ne idu, da popravljate i popravljete, težeći savršenstvu. Nećete postati savršeni, čak ni kao najbolja verzija sebe. Pravićete greške i dalje, posrtaćete i bićete zbunjeni. Imate mane i slabosti – osvestite ih i prihvatite ih, isceljenje je kad volite sebe takve kakvi ste.
