Ali znate, seks bez emocija, koji svi pokušavaju da nam uvale kao ultimativno merilo slobode u savremenom svetu, najređa je pojava. Koliko god hteli da se osećamo sigurno i zaštićeno od uplitanja, za seks je potrebno barem dvoje, a kad se to dvoje telesno pomeša, već se uplelo u neku priču. Ona će možda biti završena kroz jednokratni seks, ili će barem tako biti za onog ko je potpuno zadovoljan tim poduhvatom, ali onaj ko nije, ostaće upleten. Uložiće emocije, pa makar to bila samo gorčina, kajanje, ljutnja na sebe, ili očekivanja da se priča nastavi, jer je za njega očigledno nedovršena. Seks bez emocija je seks između robota, jer morate osećati nešto, dok dodirujete ljudsku kožu (i sluzokožu) dok izazivate reakciju svojim dodirima, dok osećate kako vas nečiji dodir dovodi do ekstaze… Makar zahvalnost, ako ništa drugo. Mada često osećamo čežnju za ljubavlju, jer kroz seksualno zadovoljstvo osluškujemo odjeke one najdublje prisnosti i emocija kojih se bojimo i za kojima čeznemo.
A šta je sa emocijama bez seksa? Sa najčešćim, najproživljenijim, najstresnijim i najintenzivnijim iskustvom ljudske rase? Mislim, nemojte mi reći da ste imali seks sa svakom osobom u koju ste bili ludo zaljubljeni, koju ste sanjali i o kojoj ste maštali? Ili da to nije nikada bio neki glumac, muzičar, neko koga ne možete da sretnete u kafiću i namamite u krevet, nudeći mu seks bez emocija i krijući koliko ste fascinirani i zaljubljeni? Da nikada niste na desktopu držali seksi fotku nekog VIP frajera na koga trenutno otkidate?
