Mesec jun 2011. godine
Razmišljam: “Napokon je došlo leto! Juhu, haljinice, štiklice, pomadice, parfemi… To Čola, ti si moj čovek!“. Izlazim u novoj cvetnoj haljini, proveravam da li mi štikle imaju “flekice“, da se ne bih čula kao potkovani konj, ovaj, kobila. Sve je tu, torbica, naravno. Zamalo da viknem “Gde ste žene, stig’o Čola!“, kad me je oduvala, blago rečeno, primorska bura, sve do najmanje koščice u telu. Iznenađena i uvređena, shvatila sam da ipak možda živim u pustinji Gobi, gde su dani prevrući, a noći prehladne. Podvijenog repa se vraćam u kuću, mama sva radosna pita “Ćero, pa ti se vratila?“. Ne, mama, došla sam da obučem pantalone i majicu, a bogami i jaknu. Mama opet srećna, odavno me nije videla toliko obučenu za grad. (bez donošenja pogrešnih zaključaka, molim!)
Znate da za majku nikada nismo dovoljno umotane i nikad nismo dovoljno pojele za ručak. U gradu pocupkujem od hladnoće i razmišljam da li da naručim čaj, a onda se pali lampica da će i žestina imati toplotno dejstvo.“Konobar! Dve ljute! I ako može što pre!“.
Leto – davno prošlo vreme. Noćno kupanje? Jedino ako si suicidan ili si u EMO fazonu, pa se pališ na bol.
Mesec oktobar 2011. godine
Opet razmišljam: “Ode leto, ni za šta, nisam ni crkla od vrućine kako treba, a nisam se ni preterano sunčala.“
Oblačim košulju, pantalone, obuvam patike, spremna sam kao za Vrbicu. Mislim se kako je lepo bilo kad sam bila mlađa (i slađa), svu novu garderobu navučem na sebe, nove patike, pa se šepurim pred svima u školi i prilično se iznerviram kad vidim malu mrlju na vrhu novih patika. I dok se ja tako prisećam, izlazim napolje, zaključavam vrata i osećam se vrlo neobično. Kao kad se imaš fleku na majici i ne primećuješ, a svi te gledaju podsmešljivo. Proveravam da li stvarno imam fleku, da li mi je šlic “na izvol’te“ ili sam stavila previše rumenila kao Bridžit Džouns. Ne znam šta je tačno u pitanju, ali nastavljam dalje. Posle par koraka, sve mi je jasno. Sunce peče li peče, ubi od vrućine! Ja bih se raskomotila, ali kako da skinem košulju kad nemam ništa ispod? Prilično je kasno da se vraćam kući i osuđena sam na najgore muke – prokuvavanje u gradskom prevozu. I dalje mi nije jasno, kako? Moraću da počnem da nosim one transparente kao beskućnici “Kraj sveta je blizu!“, a ispod i na engleskom, da znaju u stranci u kakvom smo sosu: “Your time has come!“
Da, da, znam za klimatske promene, da li to znači da ćemo leti da se sankamo, a zimi kao pijani Rusi da se brčkamo u moru? Mada, kad se malo bolje pogleda, moda i ide u skladu sa vremenskim prilikama i neprilikama. Leti se nose tzv.“letnje čizme“ sa rupicama za propuh. A zimi se opet noge smrzavaju u sandalama za npr. doček Nove godine. Možda ćemo ubuduće izgubiti gravitaciju, pa ćemo skakutati do posla ili fakulteta, a na opštu radost svih, možda će u modi biti golotinja. Do tad “Gravity is a bitch“, pripremite se za letovanje 31. decembra, dočekajte Novu godinu sa tenom, slanom kosom i koktelima. Na plaži, naravno.
Tina Bunjevački je nepopravljivo romantična, čak i kada tome nema mesta u nekoj situaciji. Svako jutro kaže sebi “Od sutra počinješ da učiš i vežbaš” i skoči na čokoladu, kafu i pisanje bloga. Često ukucava na pretraživačima “crno-bele fotografije” i “Impresionizam Van Goga”. Obožava dan kada ode u staru novinarnicu i kupi brdo novina pre X godina, kako bi seckala najzanimljivije članke. Zacrtani cilj: 58 kilograma i sledeća Anna Wintour.
