Za razliku od Nju-ejdža, koji nam servira instant duhovnost, zveckajući kristalima, odišući tamjanom i mešajući tarot, postoji duhovnost koja se odvija jednostavno, u dubini i bez reklame. Nema puno onih koji poniru skroz u dubinu, ali ima dovoljno onih koji se bude. Preispituju sve što je instant i što obećava veliki uspeh za najkraće vreme i sa najmanje ulaganja, odbacuju šablone o tome kako nešto treba da se radi i doživljava, pronalaze sami za sebe šta je ljubav, proživljavaju svoje boli i osvešćuju svoje strahove. Ne idu u crkve i hramove da se povezuju sa bogovima, univerzumima, bićima i izvorima, nego idu u sebe.
U sebi pronalaze mudrost i znanje koji su oduvek bili tu, koje su doneli sa sobom, koje su nosili i gomilali iz života u život. Ne klanjaju se bogovima i prirodi, nego se usklađuju sa božanskim i prirodnim. Ne teže ka dobrom i svetlom, nego se čiste od raznih taloga i otrova i postaju dobri i svetli.
To je duhovnost, jednostavna životna praksa, bez nekih rituala, bez pravila i recepata, bez boga kome služimo, bez potrebe da pronađemo smisao u svom životu. Zašto bismo tražili nešto što je oduvek tu? Došli smo na svet sa smislom i svrhom – da živimo. Da li ćemo ispuniti zadatke, vratiti karmičke dugove, razbiti obrasce i krugove – nije izvesno. Pokušaćemo. Zato smo tu. Možda nećemo ni znati šta pokušavamo, ali vodiće nas naša životna drama. U jednom trenutku ćemo osetiti da je sve u redu, ili da je sve besmisleno, ili da smo bili u strašnoj zabludi i da je sve što živimo pogrešno – ili sve to odjednom, ili redom. Kojim redom?
