Redom ljubavi. Redom roda. Porodičnog nasleđa. Karmičkog nasleđa, koje je takođe porodično nasleđe iz paralelnih dimenzija postojanja, takozvanih prošlih života.
Postoje neke opšte odrednice, neki momenti koje treba da prihvatimo, ali ne na reč i kroz veru, nego kroz iskustvo, intuiciju, osećaj, saznanje, spoznaju. O realnosti energije. O povezanosti. O učenju kroz bol. O duši. O ljubavi. O milosti.
O odgovornosti da radimo ono što možemo, kao odgovor na ono što ne radimo i (još uvek) ne možemo. O prožetosti duha i tela, o telesnim instrumentima kojima smo opremljeni da se povežemo sa duhovnošću. O umu, glavnom instrumentu. O mislima i osećanjima.
Ja nisam moje telo, ja nisam moj um, kaže jedna mantra. Dobra je to mantra, solidan instrument. Dobar je i tarot. I kristali. I amajlije. Sve su to solidni instrumenti, kojima baratamo u nastojanju da linkujemo duhovnost. Potrebni su nam ti linkovi, dok se ne povežemo do sjedinjenja. Sa sobom, sa energijom, sa Univerzumom. Možda ćemo uspeti, u ovom životu. Možda ćemo stići na pola puta, napraviti temelje za dublju integraciju u sledećem krugu. Možda ćemo odustati na pola puta, i krenuti ispočetka. Možda to ništa nije važno. Možda je sve važno, a mi biramo ono što nam je sada važno, iz trenutka u trenutak, iz života u život. Tu smo, da vidimo, da doživimo, da svedočimo. Možda je to dovoljno. Možda je to baš skroz duhovno.
Naslovna fotografija: instagram.com/atyourtaste
Aleksina Đorđević
