Sve umetnike prate vojske čudnih ljudi koje veruju da je talenat zarazan. Vremenom se neki pratioci usled stvaralačke nemoći transformišu u profesionalne pljuvače.
Narator-osvetnik ili kako bi književnici rekli: krtica-opljuvavač je kao kometa. Sjajno zaprašti preko proznog neba, ali gasi se toliko brzo da ne stignete ni želju da zamislite. Ako je verovati terapeutima, obično se osećaju prilično prazno pošto na papir izliju svoju nošu ili noćnu posudu. Misija je uspela! Pribegli su kokainskoj naraciji i rešili se inferiornosti.
Ponekad, odlazeći, prividno zalečeni od svojih ovisnosti, pored raznih stvari, pokupe putem neke spletke i “žrtvinog” partnera zatečenog na terenskom radu.
Jednoj slikarki su tako odveli četvrtog muža, a onda su, sasvim predvidljivo, napravili i izložbu koristeći se njenom konturnom pastom i krađom predgovora koji je ona napisala za sopstvenu monografiju. Od njihovog delanja laka proza uvek ima koristi, daleko više nego – slikarstvo. Kod ove proze pisanje hoće da se zapati kao epidemija vaški u obdaništu. Za proveru, napišite u besu osvetničko pismo. Osvetnička pisma pišu se u dahu i bez greške. Pritom, imaju esencijalno dejstvo, tako da se ista greška više ne ponavlja. Ako ništa drugo, morate promeniti grešku. Isto je i sa ljudima. Kada opljujete gotovo ginekološki nadgledanu personu, morate naći novu. Učinak je slab. Jedna do dve priče u maniru policijskog zapisnika, razvaljujuće kao i prerana ejakulacija kritičara koji u halucinogenom štivu prepoznaju budućeg pisca.
Tu na scenu stupa ho’oponopono.
Sve umetnike prate vojske čudnih ljudi koje veruju da je talenat zarazan
Ho’oponopono je drevna havajska tehnika za rešavanje problema. U bukvalnom prevodu znači: činiti ispravno ili ispraviti grešku. Suština ove metode je apsolutno preuzimanje odgovornosti za sve što nam se dešava u životu. Nema orginalnih umetnika kojima se ova metoda zaista sviđa. Ne pada im na pamet da preuzmu odgovornost za svoj život i time oštete prateći cirkus. Pored mogućnosti da se takvim savršenim sazrevanjem zamere i muzama, o Bogu da ne pričam (jedan od ciljeva hrišćanstva je smirenje i potpuno prepuštanje Božjoj volji), tu je i opasnost da postanu sebični, zatvoreni i nehumani.
Talentovani ljudi kad god mogu treba da posluže kao (ne)književna građa davljenicima. Biti boemski galanta slamka za koju se davljenik hvata daleko je plemenitije i čovečnije, nego oprezno i sebično povlačenje pred utopljenikom.
Ako umetnici, tj. ljudi sa organskom potrebom za stvaralaštvom, prihvate ho’oponopono, postaće rezistentni na prozne pljuvače, čime će ovom soju naneti nesagledivu štetu na polju opstanka. Ovi su prosto rođeni sa organskom potrebom da rade na drugima dan i noć.
Kako bi vama bilo da se čitavog života spremate da budete glumac i ne odigrate ništa?
