A kad prođe neko vreme, kad se dobro upoznate, kad vam ljubav potraje, kad delite svakodnevicu dan za danom, mesec za mesecom, godinu za godinom, onda saznaš da je stanje ljubavi upravo suprotno od stanja zaljubljenosti. To je stanje mira – nasuprot uznemirenosti koja pokretala one leptiriće.
Kad te dragi zagrli, više ne osećaš vrtoglavu žudnju, nego smirenost i utehu, njegova blizina te više ne ispunjava strašću, nego željom da utoneš u tu smirenost i da zaspiš. Možete da spavate zajedno, da se grlite i razmenjujete nežnosti danima, a da se ne sećaš kad ste poslednji put vodili ljubav i da uopšte ne brineš zbog toga, jer seks među vama više nije gašenje požara, hitna intervencija bez koje bi nastao priličan stres i frustracija, nego samo još jedan način da uživate u bliskosti.
Kad se ljubav izjednači sa tim osećajem mira koji imaš pored voljene osobe, kad prestanete da pregovarate o davanju slobode jedno drugom, nego tu slobodu osećate kad ste zajedno, znači da ste pronašli dom. Ljubav je osećaj da si kod kuće. Da ti je pored njega mesto i da nigde radije ne bi bila, da si sa njim opuštena i svoja, kao kad si sama i da ti je sa njim bolje nego što ti je ikada bilo bez njega. Jedva se sećaš zapravo, kako ti je bilo bez njega i ne možeš da zamisliš život u kome on ne bi bio prisutan.
