Vreme je već počinjalo da dobija svoju sivu, ružnu crtu. Postajalo je sve hladnije i hladnije, ali nas dve smo i dalje tvrdoglavo sedele pored reke, na Kališu, vodeći još jedan od svojih uzaludnih razgovora i zauzimajući klupu zaljubljenim parovima. Ko ih šiša. Ovo je važnije.
“Ne vredi, jednostavno, kažem ti, tu nema pomoći. Mogu beskonačno plus jedan da budem inteligentna, obrazovana, duhovita, lepo obučena i privlačna. Prvi put kad opsujem ili, ne d’o bog, zapalim cigaru, prosečni pripadnik muške vrste homo sapiensa pobeći će glavom bez obzira. Postoje neki znaci koji većini muškaraca na ovim prostorima govore da ti jednostavno nisi Kosovka devojka kakvu oni traže. Blaga, nežna, sa naivnim osmejkom, koja ne pije, ne izlazi do kasno i ne ističe se ni u čemu sem u svojoj nevinosti.”
“Znam, ali…”, zaustila sam da odgovorim nešto na njeno izlaganje. Srećom, prekinula me je, ionako ne znam šta bih pametno rekla.
“Da, da, znam, svima njima smo mi beskrajno zabavne. ‘Kakva si ti faca, veseliš se k’o pravo muško, ne prenemažeš mi se tu, a bogami, imaš cug od kog bi se i moj deda Mile postideo.’ Sve je to bajno. Ali kad treba da se krene malo ozbiljnije, svi se okrenu prenemagušama, koje će se rasplakati svaki put kad dobiju novog medu od njih. Koje imaju isključivo nežne, ženstvene osobine. Koje nisu okusile ni alkohol ni kafanu, ni cigaru, a, hvala bogu, nijedno muško pre njih, ljubila ih majka, device.”
“Pa, dobro. Sreća pa postoje devojke za njih, jer ja neću takvog ni za tebe ni za sebe, pa tačno da od nas zavisi opstanak vrste.”
Tu smo se, za divno čudo, ućutale. Zamislile smo se pod zvezdanim nebom naše balkanske metropole i sjajnih talasa Save. Prolazile su mi kroz glavu sve liste šta muškarci žele, literatura od koje bi mogle da se obnove ugrožene šume i prašume, prepune saveta o tome kako da budeš privlačnija muškarcu. Preporuke da se vratite tradicionalnim vrednostima, kad je muškarac bio jak, a žena nežni cvet koji može biti ubran samo jednom. “Pustite kosu, nosite haljine, budite tajanstvene, ne smejte se glasno, budite dama…”
Jeste, zabavno je njoj sada. Tako i Bekica iz sela, veselila se, veselila, a kad dođe vreme za udaju, nigde momka ni za lek
Sve je to sjajno i beskrajno pametno osmišljeno. Pre 50 godina žurilo se u budućnost, a sada se žuri u prošlost. Slažem se, jedini način da ljudi uvek traže savete jeste da ih ubedite da su im oni potrebni. Ali tvorci ovih “malih ženskih tajni”, bilo u pisanoj ili usmenoj formi prevideli su jednu sitnicu. Zašto mislite da ja želim nekoga ko mene ne želi ovakvu?
Zamislimo da ja i uspem, nekim čudnim, magičnim putevima kakve nam pisci, tetke i babe otkrivaju u svojim rečima mudrosti, da nasamarim nekog pripadnika suprotnog pola da se zaljubi u mene. Sakrivam od njega svoje cigare, psovke i sarkazam da jadničak ne postane autodestruktivan kad sazna da njegova vila Ravijojla voli da otvori ‘ladan Jelen dok pika Skyrim. Šta ja zapravo imam od toga? Da li me neko voli? Ne. Muški primerak koga sam tako iskusno uhvatila u mrežu svojih taktika voli moju personu, ne moj karakter.
Još važnije, da li ja, zaista, želim pored sebe nekog čiji su moralni standardi toliko promenljivi da mi se zavrti u glavi kad god pomislim na njih? Nikako. Tako da manite me saveta kako da budem poboljšana i privlačnija verzija sebe. Moji standardi su samo moji. I dok se oni na jedan prirodan, neusiljen način ne poklope sa tuđim, ne zanimaju me kompromisi, koliko god bili lepo upakovani u društveni pritisak da dama ne sedi sama.
Tamara Popović voli lepršavu poeziju koliko i strogu nauku, sjaj umetnosti koliko i čari svakidašnjice. Uvek na pola puta između konkretnog i apstraktnog, ne podnosi ekstremizam ni isključivost u bilo kom smislu. Uvek ima nešto da doda, što ume mnogima da oteža život, između ostalog i njoj samoj.
