Prihvatiti sebe sa svim svojim dobrim i lošim stranama, sposobnostima i slabostima i ceniti sebe kao celovito biće. To znači voleti sebe bezuslovno – mnogo pre nego što postanemo najbolja verzija sebe, i čak ako uopšte nikada i ne postanemo ta zamišljena najbolja verzija sebe, jer možda smo ovog trenutka upravo to – najbolja verzija sebe.
Naći vreme da radimo ono u čemu uživamo, pa makar se samo igrali, bez zameranja sebi da besmisleno trošimo vreme za koje smo mogli da uradimo nešto korisno.
Biti svesna svoje lepote, unutrašnje i spoljašnje i diviti se sebi, bez osećanja krivice zato što smo uobraženi i arogantni.
Ne kinjiti sebe zbog grešaka iz prošlosti, koju ne možemo ničim da promenimo. Ali zato možemo nešto da naučimo, kao i da oprostimo sebi – da smo znali i umeli bolje, tada kad smo grešili, uradili bismo bolje. Sigurno nismo namerno grešili na svoju štetu i na štetu bliskih osoba. Čak i kada smo nekoga namerno povredili, jer smo hteli da bude povređen, da mu se osvetimo, da ga ubodemo tako da boli, u tom trenutku smo uradili ono za šta smo bili sposobni. Možda bismo sada u sličnoj situaciji bili sposobni da razumemo i oprostimo. A možda bismo opet uradili isto. Zato treba da prihvatimo sebe i da sebi oprostimo.
Odlučiti šta ćemo da podelimo sa drugima.
Oprostiti roditeljima – prestati da ih krivimo za svoje probleme i preuzeti odgovornost za svoje isceljenje, za svoj duhovni put i lični razvoj.
Slediti svoju inuticiju, a ne kalkulaciju i ego tripove. I znati kada nas ego vuče za nos.
