“Dok pijan jutrom kući se vraćam, gledam vas u redovima ispred ambasade. I dođe mi da put vam plaćam. Tu hrpu jada željnu rada, tuđe vam crno ispod nokata. I neću vam reći ostajte ovde. Arbajtet, arbajtet, arbajtet drugovi moji. Za crni, prljavi, krvavi novac, prodajte dušu, prodajte obraz, ostat ćemo ja i Jasenovac.” Enes Kišević
Gastarbajter je reč nemačkog porekla. Odnosi se na pridošlice koje su “pobegle” sa namerom da se u tuđini o’lebe. Na prvi mah, ništa strašno. Sama reč je u srpskom jeziku doživela evoluciju i prerasla u nešto pogrdno.
Svaki odani Srbin koji živi u Srbiji često koristi tu reč kako bi se podsmehnuo komšiji koji je sagradio dom od 300 kvadratnih metara, od kojih koristi samo petnaest, dok tamo preko živi u sobi tipa dva sa dva i bavi se preživljavanjem kako bi u domovini dokazao raznim konstrukcijama koliki je džek.
Gastarbajter ne zaboravlja odakle je došao, veliki je to Srbin, ali mu maternji jezik ne ide baš od ruke. Da ga je*em, koj će mi ku*ac gramatika! Pogađa ga neizbežno svaka pesma o tuđini i domovini. Gastarbajter je srećan čovek jer takvih pesama ima dosta. Znaju naši estradni “umetnici” o čemu da pevaju kako bi zaradili koji dinar.
Gastarbajter je zaspao u vremenu. Odbija sredinu u kojoj živi, ali je nesvesno pokupio mnoge strane reči koje koristi kada dođe na “ferije” (odmor).
Vredan je to čovek. Rinta od jutra do mraka kako bi finansijski obezbedio čak i čukununučiće. Deca mu obično nisu toliko vredna. Više vole da se dobro “upicane” i “ripaju” uz najnoviji hit “Zveke Alsmestić”. Dok ih na parkingu čeka dobar auto na koji love buduće snajke, a zbog kog je tata umalo slomio vrat, jedva pogode dva padeža. Nema veze, ionako se ne čuje ništa od kreštanja pevaljke koja se prsi usred seoske kafane.
Gastarbajter se neumorno dokazuje onim što je stekao rodbini (obično onda kad napravi toliko svadbarskog kupusa koji ždere ne manje od 500 gostiju) ili komšijama koji su zaduženi često da mu brane kuću od mogućih lopova dok on rinta tamo daleko.
Džepove ću da istresem ako tražiš, ako traže, da me vole po toj ceni
Neka mi niko ne uzme za zlo ovaj mali i tačan opis naših ljudi koji su zalutali. Reći ćete mi da nisu svi isti. I nisu, tu se slažemo. Oni koji ne odgovaraju opisu nisu gastarbajteri, već obični ljudi koji žive izvan rodne grude.
Nije svako ko je preko gastarbajter. Pod nazivom gastarbajter ne podrazumevamo: ljude koji umereno vole Srbiju, ljude koji ne potenciraju tamo negde u tuđini odakle su, ljude koji su se savršeno uklopili tamo gde borave i koji ne pate od toga da isključivo budu okruženi našim ljudima, ljude koji se materijalno (kuća, stan) ostvaruju tamo gde žive, ljude sasvim prirodne kojima eto, ne viri praziluk iz… (znate već odakle).
U toj, nimalo slatkoj borbi za boljim standardom, mnogi zaborave da uživaju u lepotama zemlje gde se nalaze. Gastarbajter se postaje tako što ni u belom svetu ne vidimo dalje od majke Srbije.
Koliko zasad znamo, život je jedan, živimo ga.
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
