Tako razvijamo ograničavajuća i negativna ubeđenja – da smo lenji, neodlučni, pasivni, tihi, da ne umemo da se izborimo za sebe, da ne zaslužujemo ono što priželjkujemo… Naravno, tako razvijamo i pozitivna i motivišuća ubeđenja, ukoliko su poruke roditelja bile ohrabrujuće i afirmišuće.
Kao deca, upijamo i preuzimamo modele roditeljskog ponašanja, iako oni nisu poruke životnog scenarija – ako majka ostaje u lošem braku, sa ocem koji je nipodaštava, pokazuje nam model žrtve, a mi ga preuzimamo, jer na nesvesnom nivou prihvatamo da je u redu biti žrtva i trpeti nezadovoljstvo. U pitanju su nesvesni obrasci, koje ne možemo da preispitamo, jer i ne znamo da postoje i da upravljaju našim životom.
U zrelom dobu, kad počnemo da se sukobljavamo sami sa sobom, da osećamo bolne posledice uslovljenosti životnog skripta, imamo šansu da osvestimo nesvesne sadržaje, da razotkrijemo i shvatimo modele i obrasce po kojima smo se ponašali i da pronađemo svoje autentično biće. Ovo je dug i bolan proces, novo odrastanje, koje zahteva da preispitamo i odbacimo veliki deo onoga što smo verovali da je istinito i da smo to mi sami, koji zahteva rad na sebi i pomoć stručnjaka, terapeuta, duhovnih vodiča. Ali to je najvažniji posao koji imamo, jer tako osvajamo slobodu da budemo ono što zaista jesmo i da pronađemo svoju svrhu i zadovoljstvo svojim životom.
Izvor fotografija: instagram.com/kat_in_nyc
Brankica Milošević
