Madona i Viki Bekam – Posh na stranicama tabloida
Tokom devedesetih godina, došlo je do pojave novog identiteta “kul” Britanije – nacionalna zastava postala je ironično-prevratnički komentar pojma POSH, preko haljina grupe “Spice Girls” i čuvene naslovnice časopisa “Vanity Fair” (1994) sa fotografijom Liajama Galagera (iz grupe “Oasis”) i njegove tadašnje supruge Petsi Kensit (Patsy Kensit), u krevetu pod pokrivačem na kojem je motiv britanske zastave.
Zahvaljujući prevlasti kulture slavnih ličnosti, POSH je ponovo, krajem veka, postao način da se uspostavi nečiji ukus. Najbolji primer je podatak da su Gaj Riči (Guy Ritchie) i Madona kupili ogromno imanje u grofoviji Viltšir, čiji je vlasnik bio najbolji ambasador POSH stila – Sesil Biton, gde su organizovali lov za svoje goste, dok je američka pevačica, poznata po svom provokativnom stilu, počela da nosi šešire od tvida i da govori sa engleskim akcentom! Istovremeno je još jedan čuvemi bračni par, Dejvid i Viktorija Bekam, prešao na POSH stil u kući, odećom i kolima. Umetničko ime gospođe Bekam ranije je bilo Posh Spice, što je samo po sebi ujedno ironičan i donekle naivan komentar pojma POSH stila. Toliko je postalo bitno za koga se taj pojam vezuje, da je Viktorija Bekam sprečila jedan fudbalski klub iz unutrašnjosti da zvanično prijavi svoj popularni naziv POSH.
To je izvanredan primer. Kada je tradicionalna radnička klasa prestala da postoji, oni koji se bave društvenim promenama objavili su da sada svi Britanci pripadaju srednjoj klasi – jer i tako svi navijaju za fudbalske klubove! Takav egalitarizam je naizgled izbrisao klasna obeležja POSH stila. Međutim, društveni status ne podnosi vakuume, pa su ustanovljeni neki novi “plemići” kojima se treba diviti. Među njima su i nekakvi, na primer, hip-hop disk džokeji!
Nove ličnosti sada defiluju stranicama tabloida. Pre devedeset godina bi se u novinama pojavile fotografije sa venčanja u visokom društvu, kojima prisustvuju vojvojde, grofovi i premijeri. Takva venčanja obično su pratile gomile posmatrača (uglavnom iz radničke klase), okupljenih ispred Vestminsterske opatije. Bila je to, na neki način, potvrda opstanka klasnih podela. Nekoliko generacija posle toga, opet se kupuju tabloidi iz iste radoznalonsti, samo što sada umesto plemića i državnika, slikanih dok se penju na luksuzni prekookeanski brod u Sauthemptonu, gledamo filmske zvezde i pop-idole kako stižu avionom na Hitrou. Iako izgledaju pristupačnije, medijski filter i njih drži na odstojanju, čuvajući tu razdaljinu između nas i njih, između onoga za čim žudimo i onoga što jesmo.
U našem vremenu mega šoping molova i Interneta, POSH kao takav ostaje podsticaj za prodaju, i u tome Britanija i dalje prednjači. POSH je za Britance danas pokazatelj neizmenljivog, a ipak stalno promenljivog stila, sa korenima u paradoksu i parodiji, koji ostaje delotvoran mehanizam društvenog statusa, u narodu šizofreno opredeljenom i za klasnu svest i za stilsko obnavljanje.
Za Britance, nasleđe POSH-a ima značaj tradicije, ali i inspiracije za vreme koje dolazi.
Milan Nikolić najviše veruje u moć u reči. Rastao na nekom čudnom mestu između Kamija i Henrija Džejmsa, Alana Poa i Bajrona, pobune i konformizma. Konačno sazreo uz Tomasa Mana zahvaljujući kome je shvatio da se neki konflikti ne mogu izmiriti ali da se mogu mirno, lepo i pomalo setno nositi u sebi. Voleo bi da bar jedan sat živi na nekom platnu koje je potpisao Delakroa, zbog toga što smatra da samo strast mislima daje boju, rečima snagu, minutima nezaborav, a životu pravo da se tim imenom zove.
