Šta jeste, a šta nije srodna duša?

Srodna duša nije neko sa kim ćemo ostariti

Osim ako upravo ne živimo onaj život u kome treba da iskusimo kompletno partnerstvo sa srodnom dušom, dok nas smrt ne rastavi – na delove – i ponovo sastavi, pa nas zakotrlja u neki život koji tek treba da iskusimo. Srodna duša je često ona koja nas probudi i pokrene, a zatim nas ostavi da se dalje kotrljamo sami. Ona je obavila svoj zadatak – podstakla nas je, iako je taj način bio nešto najbolnije što smo ikad iskusili. Srodna duša se sa nama stopi, osećamo je i doživljavamo kao sami sebe, bole nas njene nemogućnosti, ludimo zbog sukoba, jer znamo da imamo nešto najdragocenije što postoji, a čega ćemo možda morati da se odreknemo, da bismo imali sve druge vredne stvari, koje treba da iskusimo u ovom životu. Trenuci najdubljeg mira sa srodnom dušom, jednaki su trenucima potpune svesti o trenutnosti, koja je jedina večnost koju imamo u ukupnom postojanju. Ljubav prema srodnoj duši ushićuje do bola i boli do ushićenja. Tako se ona potpisuje u sadašnjosti, da ostavi trag za večnost.

Možda ćemo mi prepoznati nju, ali ne i ona nas

Ili obrnuto. A to je užasno bolno iskustvo. Prepoznate svoju srodnu dušu, pokrene vam se sve ono iz dubine duše, sve što nemate kome da date pokulja na površinu i vi se osećate i ponašate kao brodolomnik na pustom ostrvu, koji je ugledao brod – mašete, vrištite, skačete, palite vatru, pravite dimne signale, pucate i plačete… A brod prolazi i neumitno odlazi svojim putem. Zapravo, brod je vama dao signal – to što misliš da je pusto ostrvo, to je tvoj život sada. Učini ono što možeš, stekni iskustvo koje si dužan da stekneš. To je ono što smo odabrali sada. Doviđenja.