Jedan od najjačih, najiracionalnijih i najbesmislenijih ljudskih motiva jeste ona što umire poslednja. Nada. Ona koja startuje zajedno sa očajanjem i čini se da ga pobeđuje sve do kraja. Ali, ako je nada diktirala tempo trke, u finišu će sigurno pobediti očajanje. Onaj najposlednjiji momenat biće svest da više nema nade, a očajanje u tom trenutku pobeđuje, makar mu ostale samo sekunde svesti o pobedi.
U ovakvim trkama, ljudi ne žele da znaju istinu, pa se drže nade. Takođe, drugi ljudi ne žele da im unište poslednju nadu, pa im ne govore istinu. Zato očajanje ide uz nadu. Ono je njen par u izbegavanju suočavanja sa istinom.
A sve što zaobilazi istinu, sasvim je beznadežno, ma kako mu ime govorilo.
Nada služi jedino tome da pravi razliku u odnosu na očajanje. Ljudi poštuju nadu, vrednuju njen smisao i ulogu, smatraju da je treba ulivati tamo gde je nema. Oni ne misle stvarno da će nada nešto promeniti, ali to i nije njen posao. Nada treba da održava tenziju života u očekivanju nemogućeg, neizvodljivog, nepostojećeg. Nada vas drži podalje od očajanja pred gubitkom, koji je verovatan, ali još nije izvestan. U ekstremnim situacijama, kada ne znate da li je neko živ ili mrtav, nećete se odreći nade da je ipak živ. U bolesti, istrajno ćete se nadati ozdravljenju. Tamo gde vas ekstremne situacije suoče sa gubitkom, izgubićete i nadu. I prikloniti se očajanju. Dok se ne suočite sa činjenicom da se život odvija nezavisno od nade i očajanja. Da su u odnosu na istinu, nada i očajanje površne, suvišne i besmislene kategorije.
Šta bi bilo da se niste nijednog trenutka nadali? Da li biste odmah počeli da očajavate? Kakvu bi to razliku proizvelo u odnosu na ono što jeste, na brutalnu istinitost i činjeničnost?
Nada je sumnjiva, ali skroz!
Ono što mi deluje najsurovije i najbesmislenije kod nade jeste to da u nadanju može da se provede čitav život. Bez ikakvog rezultata, bez pomaka, bez ičega. Samo nada. U očajanju se ne može dugo živeti. Jer, očajni ili umirete ili preduzimate i moguće i nemoguće da se iščupate iz očajanja. Nada vas nikada neće dovesti na ivicu, sa koje ćete morati da skočite, da vidite da li ste naučili da letite. Ona će vas držati za ruku i navesti da koračate duž ivice dok se ne srušite mrtvi od hodanja, a da nijednog momenta niste pronašli stepenice, uzletište, odmor, satisfakciju, bilo šta čemu ste se nadali.
I najbezazlenija nada surova je kao najbezazlenija laž. Ne da vam da se pomaknete s mesta, da sagledate svoju poziciju, da osmislite strategiju, da učinite bilo šta istinito.
Nešto drugačije značenje i težinu ima nada koju detektujemo kao očekivanje – nadamo se da će se nešto što smo pokrenuli i na šta više nemamo uticaj okončati na najbolji način. Nadamo se da će nam ova veza uspeti. Da smo ovaj put zatrudneli. Ili da nismo. Da ćemo uskoro videti nekoga ko nam nedostaje.
Ako smo dobro uradili test, nadamo se da ćemo dobiti visoku ocenu. Naravno, ako nam je procena o tome šta smo i koliko dobro uradili pogrešna, preterana, neistinita, onda uzalud očekujemo povoljne rezultate. Ovakva nada ponekad rezultira razočaranjem, a ponekad radošću.
A to nije nada koja služi da se odbranimo od očajanja, nego osećaj koji dolazi kao posledica našeg delanja.
I svaka druga nada je lažna nada.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
