Sa čuvenim ženskim talentom za komplikovanje, mi se pitamo šta on hoće da kaže i pokušavamo da protumačimo šta je mislio i da analiziramo njegove postupke. A sve što treba da činimo je da se obuzdamo. Da uopšte ne razmišljamo i da ne pokušavamo da ga provalimo, pročitamo između redova, predvidimo sledeći korak i domislimo se kako da ga preduhitrimo i skrenemo u pravcu u kome želimo da ide. Ka nama.
Zato smo ozloglašene kao manipulatorke, umesto da budemo na glasu kao mislioci. A mi mislimo dvesta na sat, povezujući u svojim analizama doduše, i ono što osećamo intuitivno. To nam je prednost, zbog koje smo često u pravu.
Ali, najčešće smo uzalud u pravu. Jedino što imamo od toga je pozicija sa koje ćemo (opet) ogorčeno da se osvrnemo na propušteno jednim „lepo sam ti rekla“.
Dakle, pustimo to. Nemamo mi ništa od toga što smo bile sto puta u pravu. Što smo tačno osetile i predvidele razvoj događaja, bunile se i nervirale i pokušavale da skrenemo neumitan tok. Mi smo znale. Mi smo razmišljale. Mi smo se brinule. Mi smo upozoravale. Mi smo se ljutile.
Ma, mi smo ispušile! Izgubile smo vreme i živce, a ni jedno ni drugo nećemo ničim nadoknaditi. Naročito ne sumnjivim zadovoljstvom koje donosi epilog – bile smo u pravu. Šta nas više briga što smo u pravu, kad to kod njega ne radi?!
