Nikada on neće naučiti da prestane da pruža otpor kad ga upozorimo, da se zaustavi, razmisli, predomisli, kad ga podsetimo na prošli, pretprošli i prethodnih deset puta kad smo ga upozorile, a on nas nije slušao. Neće ni sad. U najboljem slučaju prozvaće nas da smo veštice i trudiće se da bolje sakrije od nas svoje akcije, namere i pobude. U najgorem, reći će da smo baksuzi i trudiće se da bolje sakrije od nas….
Naš automat za analizu, kaže nam da nas drži na distanci jer mu je tako zgodno i ugodno i da verovatno ima još devojaka sa kojima ima sličan odnos i sličnu distancu. Pa dobro, i? Šta ćemo mi sa tom informacijom, koja je stigla iz našeg malog mozga, srčane čakre i kosmičkog šaltera za isporuku informacija? Da ga suočimo i prozovemo na odgovornost? Da gajimo strategiju odronjavanja bregova tihom vodom? Da se posvetimo tome da ga pridobijemo i zainteresujemo? Da smišljamo taktike i manevre, kao da smo u ratu?
Ili ćemo radije to sve prosto da pustimo. Zašto da ulažemo svoje vreme (koje se ne vraća) i živce (koji se ne regenerišu) u takav gerilski način života? Zaljubljene smo? Pa? Nešto nam ometa zaljubljenost? Htele bismo ovo i ono. Nije nam dovoljno što smo pune toplih i strasnih osećanja, od kojih smo žive, budne, uzbuđene, lepršave, aktivne?
Kako da savladamo tehniku odbacivanja suvišnog? Jednostavno, shvataš bukvalno sve što kaže i uradi, ne tumačiš ništa i živiš svoj život, puna svojih osećanja, svojih želja i planova, sa kojima možda, trenutni objekat tvoje fiksacije nema nikakve suštinske veze.
Možda je on samo provodnik kroz koji nam dolazi ono što želimo da osećamo i činimo. Najava za nekog sledećeg, koga nećemo tumačiti i ko nas neće držati na distanci.
Aleksina Đorđević
