Emocionalna zrelost ogleda se u tome koliko temeljno dopuštate sebi da osećate – sve što osećate. Šta god se pojavi. Selektovanje osećanja vam možda deluje kao korisna veština, koja vam omogućava da se zaštite od stresa i funkcionišete na dnevnom nivou. Ali nije lako odabrati šta ćete osećati i misliti, ili koliko ćete mirno reagovati na neku situaciju. Jedini alat koji imate za tu selekciju je, zapravo, potiskivanje, koje zahteva veliku količinu vaše operativne energije. A kada potisnete osećanja, tu energiju zarobljavate, jer je trošite na držanje tih osećanja ispod nivoa svesti.
Naučeni ste da izbegavate neprijatna osećanja, usvojili ste mehanizam potiskivanja bez ikakve svesti o tome šta zapravo radite. Odsečete svoja osećanja od svoje svesnosti, odvojite izvesnu količinu svoje vitalne energije i držite ta osećanja u zarobljeništvu – ali potisnuta osećanja imaju neprijatnu naviku da stvaraju naboj, jer stalno pokušavaju da se oslobode, a vi nemate uvek istu količinu i snagu energije koja ih drži potisnutim. Ona žele da se oslobode. Pohađaju vam snove, remete vam miran san, stvaraju simptome, fizičke i psihološke. Osećate uznemirenost, bes, pod stresom ste i to pripisujete spoljašnjoj preopterećenosti, dok ste zapravo, preopterećeni iznutra. Osećate bol, iako pokušavate da se anestezirate na sve načine.
Bol i patnja dolaze od odbijanja da prihvatite ono što jeste. Ako želite da ih izlečite, morate dozvoliti sebi da osećate. Morate pustiti taj naboj da provali iz vas, da se razlije, da vas preplavi. Morate iskopati svoje traume, sramote i gubitke i suočiti se sa mučnim osećanjima koja ste imali u tim trenucima i koja ste suzbili i potisnuli. Kao što ste u nepodnošljivim trenucima preživljavali tako što ste aktivirali mehanizam potiskivanja, sada, kada se lečite, preživećete tako što ćete taj mehanizam otpustiti i ukloniti.
Osećanja su strašna – a strah je najstrašniji. Strah da će nas nešto uplašiti. Da će nas preplaviti i oduzeti nam kontrolu. Da će nas boleti.
Celog života se trudite da budete “razumni” – da ne volite previše, da ne očekujete previše, da se ne nadate suviše, da procenjujete i trgujete osećanjima, da ne pokazujete kako se osećate, da drugi ne bi zloupotrebili vašu slabost. Trudite se da ne skrećete mnogo pažnje, da ne biste bili kažnjeni što ste nametljivi, dosadni, neurotični, problematični. Ili suprotno – postajete kraljice drame, da biste skrenule pažnju indiferentnog sveta na sebe, preterujući u pokazivanju ranjivosti i traženju utehe i pažnje. I preterano iskazivanje osećanja prikriva prava osećanja, prave potrebe – nošenje maske ranjivosti preko stvarne ranjivosti i dalje je maskiranje i potiskivanje.
Ali, to niste vi. To su programi koje su drugi u vas ugradili i aktivirali. Drugi su vas etiketirali i nazvali ludima, dramatičnim, neurotičnim, prezahtevnim, preosteljivim. Zato što nisu umeli bolje, zato što su i svoja osećanja tretirali na isti način i zato što ih još uvek drže u kavezu i lancima i snose sve posledice patnje zbog mučenja srca i duše, koje su sebi nametnuli i koje nameću vama.
