Toliko se čvrsto držimo onoga što bi trebalo da prevaziđemo, odbijamo da naučimo ono što bi trebalo, opiremo se da prihvatimo promene koje neminovno dolaze, pokušavamo da ostanemo na poznatom terenu sopstvenih strahova i slabosti, kao da je to što će nam se desiti ako preduzmemo promene ili ako im se prepustimo, nešto najstrašnije na svetu. Kao da ćemo postati čudovišta.
Šta u stvari postajemo kad počnemo da se menjamo?
Postajemo bolji
Prevazilazeći sopstvena ograničenja, postajemo bolji. Bolji ljudi. Efikasniji. Organizovaniji. Bolji u slušanju sebe. Bolji u slušanju drugih. Bolje volimo. Bolje osećamo istinu. Bolje uživamo, bolje se opuštamo, bolje se prepuštamo. Dostižemo kvalitete koji su nam izmicali, jer smo bili limitirani i sputani – predrasudama, neznanjem, strahovima, mehanizmima samoodbrane i samoobmane.
Postajemo svesniji
Produbljivanjem uvida, preispitivanjem i upoznavanjem sebe, posvećenim, studioznim i zahtevnim bavljenjem sopstvenim svetom, povezujemo se sa bićem, a kroz biće sa svime što jeste. Svest o individualnom i svest o individualnosti kao vitalnom delu opšteg, kolektivnog, postajemo osetljiviji na nijanse realnosti. Postajemo svesniji vibracija stvarnosti, višeslojnosti i čudesnosti života, čija smo manifestacija i čiji smo neznatni deo.
Postajemo mudriji
Stičući iskustvo, rizikujući, promišljajući i reagujući spontano, osmišljavajući životne strategije i delujući impulsivno, širimo oblast svoje prakse u svim pravcima. Što više razumemo, to više imamo potrebu da saznajemo stvari koje će nam doneti nova razumevanja, što više znamo i razumemo, sve smo mudriji u sopstvenim izborima, akcijama i pozicioniranju svoje uloge, svrhe, dužnosti, potrebe i namere u odnosu na svet oko nas.
Postajemo stariji
To nas plaši. Ako u nečemu vidimo čudovišnost promena kojima život može da nas izloži a da nas ništa ne pita, to je starost – ona koju u najvećem procentu gledamo oko sebe. Vidimo telesno, mentalno i duševno propadanje, nemoć i slabost, gubitak zdravlja, pameti i duha. Okruženi smo nemogućim starcima, kojima je mržnja prema mladosti sve što im je ostalo od životne vatre. I verujemo da to tako ide i da je starost grozna, umesto da verujemo onim retkim divnim starim ljudima, čija lepota i duh zrače iz njihove ličnosti i telesnosti, iz njihovog integriteta, mudrosti i svesti.
Postajemo sve više ono što jesmo
E, to je ono neizbežno. Ako smo sitne duše, površni, sebični, uplašeni, bežimo od istine, od odgovornosti i krijemo se ispod svojih problema od raskoši života u ljubavi, davanju, spoznavanju i istini, postaćemo najpre karikatura samih sebe u srednjim godinama, a u starosti ćemo sve svoje najgore osobine, strahove i uvrnuća nositi na licu, u telu i u glavi. Postaćemo čudovište.
Ako oduvek težimo istini i mudrosti, sačuvaćemo i bistru glavu i telesnu vitalnost. I bićemo zadovoljni onim što smo postali, jer smo ispunili najvažniji zadatak svog života. Saznali smo ko smo, koliko smo, zašto smo i kako ćemo – biti to što jesmo.
Izvori fotografija: blog.shareitfitness.com
