Uh. To pitanje sa pitajućim odgovorom pročitah u inboksu. I odgovorih. Ništa. Pustim da me pokida i da prođe. I znate šta?
Niko živ mi ne nedostaje toliko, da me to pokida.
Doba savremene komunikacije, skajpovi, čuda. Pa uvek mogu da vidim i čujem onoga ko mi nedostaje, čak i ako je na naopakoj strani sveta.
Pa čak i ako smo se rastali u tako lošim odnosima, da sam ga obrisala iz telefonskog imenika, a ne samo sa Fejsbuka.
A sve mi se čini da je ono pitanje mirisalo na to.
Šta dakle, radiš kad ti neko živ nedostaje, a nemaš poziciju sa koje možeš lagodno da ga pozoveš?
Ako si obuzdana onim na šta imaš pravo, ne radiš ništa. Izmučiš se, isplačeš se, popiješ dva tri bensendina i prođe. Za neko vreme.
A ako si sebična i samo hoćeš olakšanje, onda iscimaš onog ko ti nedostaje. Šalješ mu poruke. Zoveš samo da mu čuješ glas. Neka malo i njemu prošeta knedla po grlu. Samo, rizikuješ da ti na pitanje kako si da odgovor kome se ne nadaš. Ti naravno, hoćeš da čuješ da je smoren, da mu nije dobro i da mu fališ, a on je možda zaljubljen i sav blistav, pozitivan i pun energije i najboljih želja. Da ti se smuči.
