I onda moraš da gutaš sve one knedle sama i da se praviš kako i ti njemu želiš sve najbolje i kako ti je baš drago…
U stvari, suština tog nedostajanja je telesna.
Hoćeš nekog da zagrliš, da mu osetiš miris, da osetiš ono nešto što osećaš samo u fizičkom prisustvu te osobe. A to je veza koju imaš sa njom. Fini energetski pramičci koji vas povezuju u predelu stomaka, grudi, glave. Fluid.
Način na koji te oblije toplina od tog osmeha i tog pogleda. Što zna kako da te postidi. I nasmeje. I iznervira.
Nedostaje nam to kako se osećamo pored nekog ko nam nedostaje.
Pa, kad osetiš kako ti neko fali u zagrljaju, pomisli kolika je privilegija to što možeš da ga pozoveš, pa i da ga sretneš i zagrliš, jer je živ, jer postoji. Da li te još uvek voli, ili te je već preboleo, da li i ti njemu nedostaješ, ili te se uopšte i ne seti… to su pitanja sujete. Nisu važna.
Daleko je najvažnija činjenica da živog čoveka možeš da vidiš, sretneš, zagrliš. Kad-tad.
Gadno je kad ti nedostaje neko ko je van domašaja. U drugoj dimenziji. Nije živ. A stalno ti nedostaje.
