Stvarno je neverovatno šta sve čoveku može pasti na pamet. Kao najinteligentnije živo biće, koje ima sposobnost pravilnog rasuđivanja i razumskog razmišljanja, “ponekad” ume i može da pretera. U časovima dokolice mu svašta može pasti na pamet, do te mere da i samog sebe iznenadi na šta je sve spreman da troši svoje dragoceno vreme, novac, pa na kraju krajeva i život. Takve su upravo i sledeće priče. Niste nikada čuli za Čoveka koji se pravi da je mrtav?! Ili za Vika Klemana koji se pod stare dane vozi rolerkosterom kao da mu je dvadeset?! Kažete da niste? E, sad ćete da čujete. Predstavljam vam 5 najluđih i najčudnijih “hobija” ikada. Uživajte.
1. Volim da se igram “Mrtvog čike”
Čak Lem (Chuck Lamb), četrdesetsedmogodišnji glumac u pokušaju, kako bih ga ja nazvala, je svakako malo preterao u pokušaju da bude inovativan i primećen. Čak voli da se pravi da je mrtav, a da stvar bude još zanimljivija, on se slika i snima tokom obavljanja ove čudne rabote i taj zabeleženi materijal, žargonski rečeno, kači na svoj sajt. Počevši od 2005. godine, od kada se ovim bavi, privukao je 32 miliona ljudi do 2006. a potom je, privukavši pažnju, gostovao u nekoliko televizijskih i radio emisija. Zašto bi neko, za boga miloga, radio ovako nešto? Čak kaže da je oduvek želeo da se pojavi na filmskom platnu ili na malim ekranima, ali da njegov fizički izgled ne zadovoljava kriterijume. Kada malo bolje razmislimo, ovakav razlog se ne može smatrati opravdanjem za ovakvo zaista zapanjujuće ponašanje. Još ako uzmemo u obzir da je oženjen i da ima šestoro dece, treba da se istinski zapitamo: Zašto? Ako je mislio da će ovako ostvariti svoj san da postane glumac, grdno se prevario. Samo je postigao to da ga ljudi smatraju ni manje ni više nego čudakom.
2. Volim televiziju, a ona mene?
Evo još jednog u nizu. Želim da postanem poznat! Pol Jerou (Paul Yarrow) iz Londona obožava da se kao grom iz vedra neba pojavi na TV-u. Znate one meni ponekad zabavne i smešne, ali istovremeno i iritantne ljude koji se ubacuju u kadar plazeći se i kreveljeći se u kameru, dok reporter radi svoj posao i izveštava o, na primer, broju poginulih u saobraćajnoj nesreći? Pa, Pol je jedan od takvih, jedina razlika je u tome što on nesumnjivo često posećuje mesta na kojima se za divno čudo baš u tom momentu pojavila kamera. Bio je na svim mogućim televizijskim kanalima i informativnim emisijama televizija: BBC, ITV, Channel 4. Kao da kamera, nekim pukim slučajem, baš njega hoće ili se on tu kao da ima radar za istu pojavi. Takođe, navodno, Jerou ima želju da postane stanar kuće Velikog Brata. Hmm, to bi moglo objasniti neke stvari. On jednostavno želi da bude viđen i zapamćen, a i jedno i drugo mu je začuđujuće već potpuno pošlo za rukom.
3. Čovek u operaciji: “Dajem i šakom i kapom”
Rid Sendridž (Reed Sandridge) je, nakon što je izgubio posao, našao utehu u nečemu za njega očigledno još boljem. Daje $10 svakome za koga smatra da mu je taj novac potreban i ne traži ništa za uzvrat. U današnje vreme kad ti daju ili ti do kraja života govore kako su ti tad i tad to dali ili odmah hoće nešto od tebe po mogućstvu i više od datog, Rid je toliko divan da se zadovoljava dobrim osećajem koje izaziva njegova uloga dobročinitelja. Nakon smrti svoje majke, koja ga je naučila tome da kada se prolazi kroz teška vremena, sve što treba da uradiš jeste da budeš darežljiv, on je otvorio svoj blog, na kome je tačno beležio svaki put kada bi nekome dao tih $10 a potom bi, da stvar bude još zanimljivija, pisao o ljudima koje je tako upoznavao. Do 94. dana, Rid je dao čak $1000. Znači, umesto da dane troši na to da radi i zaradi, on kao “besposličar” daje novac. Svakako čudno, ali iskreno, lepo je znati da postoje ljudi koji su spremni da učine, pomognu i daruju, a ne traže ništa.
4. Zašto praviš slona od mene?
“Jao, što je sladak panda” – rekla je moja sestra kada je ugledala dotičnu fotografiju. Nisam se smejala njenoj konstataciji iz prostog razloga što je ova maska stvarno uverljiva. “To nije nikakav panda”, rekla sam, “već jednostavno pas”. Čudno me je pogledala, a onda sam je uputila u priču. Naime, Kinezi su osmislili jedan sasvim neverovatan i čudan način “ulepšavanja” kućnih ljubimaca. Kao da nam nije dovoljno kada vidimo kada im prave kuće, vile, u njih stavljaju krevete sa baldahinom i plazma televizore, boje im nokte, farbaju ih i vode u salone za ulepšavanje i na sve to troše hiljade i hiljade dolara. Da ne pominjem i nakit od nekoliko miliona. Pa ta jadna kuca nije ni svesna toga, njoj je dovoljno da se igra, spava i da ima šta da jede i opet tako u krug. Ali Kinezi su svakako napravili novi korak u ovome, pa prave od svojih kućnih ljubimaca druge životinje. Ne bih volela da sam u koži nekog od tih kuca kojima doslovno upravlja gazda koji ne zna šta će od života ili para pa pravi od svog preslatkog ljubimca majmuna. Šta čovek može izmisliti, životinja da može, verujem nikada ne bi.
5. Sedamdesete gazim, dobro mi je sasvim
Ne samo da nama mladima svašta pada na pamet, već i starijim osobama ponekad manjka doza adrenalina pa bi malo da porade na tome, a sledeći primer je mnogo više od onoga svašta. Naime, jedan sedamdesetosmogodišnji starac se u jednom danu vozio na Pittsburgh-area rolerkosteru ni manje ni više nego 90 puta! Dotični Vik Kleman (Vic Kleman) kaže da Jack Rabbit rolerkoster iz Kennywood parka u West Mifflin-u posećuje od 1959. godine i da svaki put kada ga poseti se obavezno provoza po 20 puta. Pa mene bi ovako mladu strefila srčka od lude vožnje, a kamoli njega. Ako svemu ovome dodamo da je Kleman član American Coaster Enthusiasts, onda ga slobodno možemo smatrati jednim takvim, pošto on to stvarno i jeste. Čovek je pravi optimista, nema šta, po principu glavom kroz zid pa kud puklo da puklo.
Videli ste i čuli, a naravno da ste i pre ovoga znali da nas stvarno ima raznih, što možemo potkrepiti dotičnim informacijama. Bilo da farbate svog psa kako bi ličio na tigra ili neumorno iskačete na malim ekranima češće nego što bi trebalo, a niste voditelj, onda bi stvarno trebalo da se zapitamo kuda ide ovaj svet. Koliko god ovi ljudi bili različiti, jedno ih spaja – ravnodušni su i baš ih briga. Furaju svoj fazon, a kuda će ih to odvesti verovatno ne znaju ni oni sami, već jednostavno rade to što rade i njima je zanimljivo, da nije ne bi to ni radili. A i nama je dok ovo čitamo i shvatamo da nismo mi ti koji su otkačili u ovom ludom savremenom dobu. Ali stvarno, šta sve još nećemo videti i čuti?
Vanja Camović je buduća studentkinja žurnalistike koja bi najviše volela da radi u medijima. Voli umetnost, najviše glumu. Obožava svoje prijatelje i sa njima najradije provodi vreme. Smatra da u životu treba ugrabiti svaku priliku jer je možda jedna od njih ona prava.
