Sigurno mi je mozak ispran, pošto već 16 godina gledam “Grey’s Anatomy”, doktorsku seriju u kojoj glumci svakako matore sporije od mene, ili barem tako izgledaju. A njihovi likovi jesu porasli, sazreli, razvili se i sjajno se nose sa svim mogućim izazovima, koje scenaristi pokupe iz svih mogućih života i naprave zapršku. Svi ti likovi su superheroji, a pored različitih karaktera, ljudskih mana i slabosti, osim apsolutne predanosti spasavanju života, zajednička supermoć im je da izražavaju svoja osećanja, mišljenja i stavove. I stalno to rade, već 16 godina. I što su stariji, sve su bolji u tome. Muče se oni, naravno, pokušavaju sami da se izbore, da se izsuočavaju ćutke i da ne opterećuju druge, ali onda se ipak opredele za neposrednost i kažu ono što im je na duši, u srcu i u glavi, ma koliko ih to koštalo. Malo prsnu, malo plaču, malo se ljute na sebe i na druge, ali uvek imaju nekoga kome mogu sve da povere i ko im da pravi savet i pruži im podršku. Užasno poučno. Mislim, sve je poučno, ako hoćete da učite, a često je i sve užasno, koliko god toga naučili, savladali i prebrodili. Pa, ja učim iz knjiga, filmova i serija, jednako kao i iz života, pošto sam idealista i romantik, a učim i od same sebe, pošto sam empata, sanjač lucidnih, proročkih i procesuirajućih snova. Zbog svih tih ograničenja, mogu jedino da naučim ono što već znam, što nalazi u meni odjek, u čemu se ogledam. I tako sam neke najvažnije stvari naučila iz serije “Uvod u anatomiju”, osim ako ih nisam naučila od sebe.
Zanima me ono što jeste, a ne ono što nije
Analiziranja i tumačenja mogu da me odvedu baš tamo kuda želim da idem, a taj put može da bude slepa ulica, na suprotnom kraju od istine. Ako mi kažeš da nešto nije, iako ja osećam da jeste, ja prihvatam tvoje “nije”. Postavim ponekad potpitanje, tipa “nije, ili prosto ne želiš da pričaš o tome” ili “stvarno misliš da nije, ili ne želiš da znaš da jeste” i ako i dalje nije, onda nije. Za tebe nije, za mene jeste, ali to su različite realnosti. Ne postoji merilo po kome bi jedna bila realnija od druge. Možda ti ne možeš da dobaciš do moje realnosti, koja jeste i zato se držiš svoje, koja nije. Isto tako, tvoje “jeste” poziva moje “nije” da se temeljno preispita. Jer možda jeste, iako ja verujem da nije. Ili se bojim da jeste i volela bih da nije. Ako nešto jeste, ne bih volela da propustim da njime proširim svoju realnost, samo zato što me sputava moje “nije”. I u tome je suština čitave njuejdžerske priče o pozitivnosti. Ne možeš prosto da budeš slepo i ludački pozitivan, negiranjem negativnosti. Ali možeš da proširiš svoju percepciju i saznaš da li nešto istinito, jer sve što je istinito, jeste, čak i kad nije. A? Niste znali da je “Grey’s Anatomy” takva filozofija? E pa, jeste.
