Kad volim, kažem volim te
Ako sam nešto stvarno naučila, ne samo iz Uvoda, nego i iz mnogih drugih američkih ljigavština, jeste da je važno izraziti osećanja. Jer ona koja ne izrazim, mogu da me zaraze. Da mi zatruju izvor. Da me razbole. Nije baš kao da idem okolo i pričam ljudima da mi nisu simpatični, da ih ne poštujem i da u njih uopšte nemam poverenja (ali dešava se i da takva osećanja izrazim vrlo neposredno), ali kad mi je neko drag, zanimljiv, prijatan, važan, poseban, dragocen, ja kažem. I nastavim da govorim, osim ako moja osećanja nisu dobrodošla. I tada nastavim da govorim, ali za sebe. Pišem pesme, jer me ljubav inspiriše u svakom svom obliku.
Porodica i prijatelji su najvažniji
Moj svet su moja deca, moja uža porodica i moji prijatelji. Oni koje mogu da sastavim na proslavi svog rođendana, sa kojima vodim razgovore u nastavcima, sa kojima sam povezana organski – osećam ih, mislim na njih, sanjam ih. Zbog njih nikada nisam usamljena, čak i kad jesam sasvim sama u onome što proživljavam.
Profesionalnost nije prepreka empatiji i humanosti
Ponekad pravila profesije ograničavaju humanost i sputavaju empatiju, ali razumno i odgovorno ljudsko biće donosi odluku da prekrši pravila u ime ljudskosti i ponekad natera profesiju da proširi granice. A ponekad odgovara za svoje (humane) postupke pred zakonom. I nije besan zbog toga, jer razume manjkavost i ograničenja ustrojstva savremenog sveta, kao što poznaje snagu hrabrosti i zakone srca. Ne moraš baš da spasavaš živote, da bi dobacio do tog nivoa lične odgovornosti.
Naslovna fotografija: instagram.com/greysabc
Aleksina Đorđević
