Kao i svuda, na promociju Vedrane Rudan stižem pola sata ranije. Kafe Doma Omladine je prazan, očekivano, jer nema ni stolice, a kamoli stola za pušače. Odlučujem se da sednem u baštu uprkos temperaturi koja blajha kosu na suvo. I bašta je prazna što mi sasvim odgovara budući da je premala i da bi prisustvo dva gosta više bilo dovoljno da moram da potežem slušalice i Ipod. Ljudi su u Beogradu postali preglasni, neartikulisani. Tek što uspevam da se domognem nečega sa ledom, publika počinje da stiže. Tvitujem svoje misli u slici i reči što je za prekraćivanje vremena više nego delotvorno.
Čekanje više nije tako apsurdna situacija otkad postoje društvene mreže. Ili je još apsurdnija. Dok se zabavljam razmišljajući o Vladimiru i Estragonu na Twitteru publika polako pristiže. Žene. Samo žene. Generacijski šaroliko, od dvadeset do šezdeset godina. Šta očekuju da im Vedrana kaže, šta pronalaze u njenim knjigama. Moram to da pitam spisateljicu koja je u ljupkom tekstu na svom blogu najavila dolazak u Beograd. Nahvalila je i grad i ljude. Tekst je šerovan i šerovan. Podjednako kao kada piše o Severininoj stražnjici ili “anoreksičnoj silovateljki” Anđelini Džoli (Angelina Jolie). Ovoga puta u tekstu su, valjda željni komplimenata, uglavnom prenosili ljudi odavde. Uželeli su se da čuju nešto lepo o sebi bez obzira na to što Vedrana u Beograd ipak dolazi “poslom”. Podjednako su lakoverni kao i oni koje je isti tekst naljutio. Ali, ja ne želim da kažem kako Vedrana ne voli Beograd i kako ne misli ono što je napisala. Ja samo hvalim njen smisao za marketing.
Pozovite je u emisiju i gledajte kako se televizijsko vreme najbolje koristi
Ulazim u salu. Nadam se novinarskim primercima njenog novog romana, “Kosturi okruga Medison”. Vedrana Rudan nije nezanimljiva, rado zavirim u sve što napiše. Prodavci, da prodavci, koji su na vratima sale imali pune ruke posla, pogledali su me zblanuto. Nema nikakvih novinarskih primeraka. Šta su to “novinarski primerci”? Kakva je to ludorija? Nema ni uobičajene liste gde bi se prisutni novinari mogli upisati i ostaviti email kako bi i sledeći put bili pozvani. Izdavačka kuća VBZ ništa slično nije imala ni na umu ni u agendi. I vidim da im bukvalno smetam, jer žene sa otvorenim novčanicima jurišaju na tezgu. A, slučajno, na toj istoj tezgi je čitav Vedranin opus. Ne samo “Kosturi”. Za slučaj da nekome nešto nedostaje u kućnoj biblioteci. Cena je ista za sve knjige i vrlo korektna. Pet stotina dinara. Ne umem to da pretvorim u kune, a i ne zanima me. Radujem se uspehu kulture. Poguran nestrpljivim ženama kao da smo usred deobe jeftinog ulja devedesetih, sklanjam se u stranu, ali potpuno razumem izdavača. Šta će Vedrani novinari i njihovi mejlovi? Ona je zvezda. Ona ima vernu publiku, jer ukoliko se negde ne smestim u sali neće biti nijedne slobodne stolice.
Hajde da bar završim svoj posao budući da je autorka već tu. Sedi u prvom redu. Leđa je okrenula onima koji ulaze. Zadovoljan sam. Vedrana Rudan nije slagala kada je u pomenutom tekstu napisala da ima tremu. Kasnije mi je to u razgovoru potvrdila. Okrenula je leđa jer, sasvim prirodno, strahuje za sudbinu posete. Sala nije mala. Predstavljam se i, neizlečivo vaspitan, predlažem da razgovaramo posle promocije nesvestan da će se ista pretvoriti u tulum i veselje. A ljudi su posle tuluma raspoloženi za dremku ili novi tulum. Autorka kurtoazno pita za koji će list govoriti i ne slušajući odgovor potvrđuje. Smeštam se i shvatam koliko sam glup. Neko čeljade sa mikrofonom u ruci i užasnim minđušama nalik na lustere u gostinskoj sobi moje pokojne babe, već je odvojilo Vedranu u stranu. Smejulji se debilno i nešto cvrkuće. Verujem da bi je autorka proždrala tako slatku i glupičastu samo da ne mora da bude fina. Čeljade ne mari za publiku i sva mu je moć u kameri koju čovek u teksasu nosi na ramenu i prati ga.
Srbija još uvek čeka javnu ličnost koja će u kostimu ili bez njega kreativno isprovocirati konzervativce čineći njihovo licemerje onim što zapravo i jeste - karikatura
Odmah iza nje, tu je, u redu, pretpostavljam radijska novinarka sa modernim magnetofonom i pitanjima na listiću. Ajde to i nije tako strašno. Ali, neprestano podsećanje virenjem u papir. Jezivo. Ustajem i nameštam se iza. Biću sledeći. Ko jebe publiku, neka čeka. Neka malo gleda zvezdu pre no što joj se zvezda obrati. Vedrana je već svoja na svome, jer se u sali ne može disati od gužve. Palim telefon i zapitkujem čitavih petnaest minuta. Sve što mi pada na pamet, ali ipak, sa blagim osećajem nelagode. Neki ljudi su tu došli na vreme i čekaju, a pritom ne znam da li su otkrili foru sa Twitterom. Uostalom, preko pet stotina žena i deset muškaraca je došlo da ovog teškog junskog dana sluša omiljenu spisateljicu uprkos klimatizovanim stanovima i TV ekranu koji prenosi kako se Novak Đoković bori na šljaci Rolan Garosa. To je odavno prestalo da bude pitanje sporta i pitanje pola. Reč je o nacionalnim bitkama u kojima svi strasno navijaju. I Vedrani je jasno koliko je počastvovana.
Neki mladić koji je deset godina u vezi i bio je prvi svojoj curi, čujem da je voditelj popularnog radija, otvara promociju svečano i što je intelektualnije moguće. Sav je u literarnim asocijacijama i bogatim izlivima bogatog vokabulara. Vedrana ga prekida nakon minut i po nekom sočnom pošalicom i sala je u transu. Sve se uklapa. Ona je zabavljačica, pa tek onda pisac. Ili pisac u današnje vreme mora biti zabavljač ne bi li odvojio ljude od klime i Noleta? Šta je danas pisac koji ne ume da iskoristi to što je glavna zvezda na žurki? Luzer kojeg će otkriti tek kada ga više ne bude bilo? Pa birajte, čitanka ili zarada. Nagrada na ovom ili onom svetu.
Mladić bi bio odličan konferansije za pisca luzera, ovde se sve više gubi i polako završava u trivijalnim odgovorima na trivijalna pitanja gošće. Samo što ona od toga što govori, ma koliko banalno bilo, zna da napravi fazon. Tako saznajemo sve o njegovoj vezi i potenciji. S druge strane sedi voditeljka. Ona i ne pokušava da bude pametna, ali se čvrsto drži svih fraza koje zna. Do te mere da je svejedno da li promoviše knjigu, novi album Grandovih zvezda ili sjenički sir. Ruku na srce, takva je većina tzv. PR-ova ovdašnjih izdavačkih kuća. Vedranin prvi ljubavni roman naziva “plivanjem u novim vodama za autorku” na šta “autorka” odgovara efektnim prizemljenjem – opaskom da ne zna u kojim vodama pliva, ali da “pliva” od sedamnaeste godine. Nekad je gore, nekada dole, sa strane, na leđima… Publika svršava. Voditeljka frazira i dalje, voditelj odustaje od promocije sopstvene pameti, a žene već slobodno komuniciraju sa gošćom. Budući da vas intervju koji sam uradio tek očekuje, preneću tek malo detalja. Na pitanje da podignu ruku sve prisutne u sali koje imaju bilo kakve veze sa seksom, od pet stotina žena tek se šest ručica zavijorilo u zraku. Vedrana se zafrkava poentirajući da je sala “puna djevica” za razliku od njih, u Hrvatskoj, “koje su sve kurvetine”.
Kada su kamere ugašene Vedrana je u komunikaciji sa novinarima sasvim drugačija. Na reflektore reaguje instinktivno. Jedna britanska novinarka je istu stvar napisala za Kristinu Agileru
Bilo kako bilo samo nam je ljubav ostala: “Nemamo hleba, nemamo posla, mi na Balkanu imamo samo ljubav. Skupite se i zgrabite muža, ali ne svog. Tuđeg. Svog ostavite doma da gleda Đokovića.” U svemu što Vedrana Rudan govori o muško-ženskim odnosima ima neke ljupke ironije i istine, a šou je najprihvatljivija forma za savremenog gledaoca/čitaoca koji to treba da prihvati i pronađe se u istom. Onda da to i kupi za sebe. Ubrzo zatim, autorka otvara poklon od obožavatelja, čokanjče Rubinovog vinjaka i sve polako postaje Magazin In. Malo previše šoua za ma kakve i ma koliko duhovite istine. Ostavljam veselu ekipu i eto me opet na vrućem asfaltu. Novak je pobedio i Vedrana je pobedila. Mora biti još mesta za heroje, edukatore, zabavljače. Dok ima publike ima i keša. Tvitujem tu misao i gledam kako gubim folovere.
Izvori fotografija: 24sata.hr, banjalukain.com, tportal.hr, politika.rs, telegraf.rs
Milan Nikolić je mladić u godinama. Opredeljen za on line verziju života. Pisac koji je sa Parnasa prebegao na internet. Postao voljen tek kada je naučio da živi omražen. Neretko pogađa istinu zbog čega ga zasipaju poljupicima ili kamenjem. Kad ne piše – spava.
