E, da, možeš i da poludiš. Da razviješ neki ozbiljan disorder, na koji uvek možeš da se pozoveš. Kad god nešto ne možeš, ili ti se nameće da nešto moraš, ti izvučeš iz džepa dijagnozu i kažeš „nisam u stanju, nije mi dobro, depresivna sam, anksiozna sam, imam OCD, imam bipolarni poremećaj, nestabilna sam, neurotična sam, psihotična sam…“ Odličan izgovor, niko ne može ništa da mu prigovori. Osim što je jedno od uspešnijih bekstava od realnosti – a realnost, to je sve ono što možeš i treba da učiniš za sebe, jer to neće i ne može da učini niko drugi. Apsolutno niko. Ljudi hoće i mogu da ti pomognu – da te vole, da ti pruže podršku, da ti pruže stručnu pomoć i daju ti smernice za rad na sebi, za osnaživanje svojih kapaciteta i buđenje svojih potencijala, ali ti si ta koja na kraju mora nešto da preduzme. Ili ne mora. Jer možeš da pobegneš.
A dok sprovodiš bekstvo, imaš utisak da nešto radiš za sebe, čak čvrsto veruješ u to, ne uzimajući u obzir da opet radiš isto što i prošli put ( i pretprošli i onaj tamo, i onaj pre njega). Sprovedeš trenutnu promenu, koja odmah daje rezultate, da bi izbegla teži i delotvorniji put – suočavanje, procesuiranje, nalaženje dugoročnih rešenja, konstruktivnih kompromisa, osvešćivanje, rad na sebi.
Ali, gde se god okreneš, dupe ti je i dalje tamo gde je bilo. Pozadi. Ide za tobom, prati te u stopu. Podseća te da se pobrineš za njega. To znači da je bežanje od problema zapravo trčanje u krug. I to maratonsko trčanje u krug. Možda će ovaj krug trajati godinu, dve, možda i duže. Ali kad ga zatvoriš, naći ćeš se u situaciji koja će započeti novi. Ući ćeš u novu vezu i bićeš sigurna da je to prava stvar. Započećeš sopstveni posao, sigurna da ćeš razviti unosan biznis. Otići ćeš u inostranstvo sa idejom da se više ne vraćaš. I onda će nekako sve početi da se odvija po istom scenariju. Počeće problemi u vezi, osetićeš se sputano, ili nevoljeno. Bićeš prevarena i izdana, povređena, ostavljena (isto kao i prošli put i onaj pre njega…
