U moru različitosti, svako od nas je pronašao svoj kutak, svoje malo mirno mesto. Za svakoga je to mesto drugačije, pa tako i svi imamo drugačije okidače koji mogu da poremete naš mir i spokoj. Tu se ne završava naša posebnost, jer svi smo pomalo robovi i svojih “bubica”, hirova, sitnica koje nam ulepšaju ili poremete dan. Biću iskrena i podeliću sa vama tri gluposti koje mene nerviraju: ne volim kada mi neko stoji iznad glave dok sedim, kada šetam sa nekim ulicom a ta osoba ide sa moje leve strane i kada su vrata u sobi u kojoj se nalazim otvorena, ma čak i samo odškrinuta. Glupo, zar ne?
Bilo kako bilo, to me veoma frustira! Međutim, danas sam sedela sa drugaricom, pričale smo o momcima (znam, pomislićete “tipične ženske priče”; pustiću da vam to prođe za sad) i odjednom sam shvatila da ogromna vrata ispred mene stoje odškrinuta sve vreme! Vidim ja da me nešto već duže vreme nervira, samo nisam znala šta je u pitanju. A to su ona najteža gvozdena vrata, za koja ne znaš da li je teže zatvoriti ih ili u potpunosti otvoriti. Znate li šta ih drži odškrinutim? Ona naša maloumna pitanja tipa: “A šta ako? Možda ipak …? Znam, ali …? Možda kad bismo pokušali …?” Tupo gledamo u njih i čini nam se da čujemo cvrkut ptica sa druge strane i kao da se neka duga nazire. Đavo nam šapuće na desno uvo o divotama koje se tamo kriju i ne dozvoljava nam da ih jednom za sva vremena zalupimo. To su oni teški momenti kada znamo da tu dugu sa druge strane nikad nećemo videti. Iskreno, ne možemo ni da tvrdimo da ista postoji! Tada u nama ožive neka nada, dosada, očaj, šta li već … Drže nas tako, kao kučiće na otiraču, sve dok neko sa one strane ne reši da nam vrata zalupi ispred nosa.
Znam da niko ne želi da se pronađe u toj kučećoj ulozi, ispred nekih svojih vrata, ali ako odlučite da malo razmislite i možda vratite film unazad, priznaćete sebi da ste bar jednom bili ta mala, slatka pudlica. U moru različitih ljudi oko nas, svi mi ipak ponekad koristimo iste metode za preživljavanje. Pudlica u vama je samo želela da je neko pomazi i pusti unutra. Verovali ste da ako dovoljno dugo čekate i opravdavate sebi i drugima svoju poziciju na otiraču, vrata će se ipak otvoriti i živećete srećno do kraja života. Spremili ste prtljag izgovora, opravdanja i, naravno, lepih reči.
Ako ste upravo, kao i ja, spazili svoja odškrinuta vrata koja vas mame da pokušate da ih otvorite, ja vas svečano pozivam da bacite prtljag, mahnete ptičicama i zalupite ih iz sve snage! Samo tako će se neka druga otvoriti.
Želela bih samo da dodam i jednu ozbiljnu napomenu uz ovo uputstvo:
Ljudi vole mnogo da pametuju o učenju na svojim i tuđim greškama. Izgleda da je to nešto veoma bitno i na tome svi treba da poradimo. Ponekad će vam se neka vrata učiniti istim, kao ona koja ste odavno zatvorili. I čim ih ugledate ručica će mahinalno poleteti ka kvaki, jer vi ste, zaboga, naučili na prethodnoj greški i nećete da vam se ponovi, pa da ispadnete glupi. E to vam je, dragi moji, najveći izazov u celoj priči.
Tanka je linija između učenja na greškama i oblačenja oklopa kroz koji vas niko više neće dotaći, a samim tim ni povrediti. Ovde vas pozivam da budete mudri i zagledate se duboko u svoje srce. Ono vas neće, kao što mnoge pesme kažu, slagati i razočarati. U njemu se krije istina i mi je znamo, samo nećemo uvek da je čujemo. Zaglušujemo je onim pomenutim, besmislenim pitanjima i cvrkutom ptica. Zagledajte se duboko i strpljivo, i samo tako ćete biti u poziciji da pronađete svoja prava vrata. A šta je ili ko je tačno iza njih? Ne znam da vam kažem, ali znam da nećete saznati dok ne zatvorite sva pogrešna.
Maja Baljkas je student Ekonomskog fakulteta, amaterska karaoke pevačica, profesionalni sanjar, obožavalac grupe “Coldplay” i zaljubljenik u večite filozofije u cilju otkrivanja svih tajni kosmosa.
