Danas žene ne kriju svoju seksualnost, a većina muškaraca na to zeva očima što bi moja baba rekla, a moja prijateljica Ildi kaže: “Veruj mi, svaki od njih je pomislio ‘šta bih dao da je moja žena kao ona!’”. Istina. Svaki to pomisli, ali su retki oni koji imaju hrabrosti da sebi priznaju da im je vreme da sebi dozvole taj luksuz da budu sa nekim ko je otvoren i prija im u svakoj meri, a seksualno im raspaljuje maštu do granica nenormalnog. Ima izuzetaka, nije da nema. Retki su, doduše. Obradujem im se kada ih prepoznam u masi istih, običnih i neinteresantih likova. Ističu se. Čudno je svetu da danas žene napuštaju loše brakove. Pa zašto vam je to tako čudno? U čemu je tu problem?
Zar je važnije šta kaže čaršija od onoga kako će vama da bude u ličnom, emotivnom, životnom planu koji je pred vama i koji vi (bez te čaršije) trebate da živite? Onog momenta kada zatvorite vrata, čaršija ostaje napolju, ispred njih, a vi sami, ispunivši zahteve gorepomenutih dokonih, vi ste nezadovoljni, nezadovoljeni, svađate se sa nekim ili sami sa sobom. I to je normalno? To je prihvatljivo? Vi ste onda postigli šta? Svoj vrhunac poštenog građanina koji je ispunio dužnost prema roditeljima, gradu, svetu, planeti Zemlji? Svaka vam čast, evo skidam kapu.
Ja ne verujem u taj stav. Pre neki dan, pijem čaj sa jednom vrlo bitnom osobom čije mišljenje volim da čujem o svemu, i kaže mi: “Super mi je kako ti vidiš život, kako si sva za ‘Hoću sad i hoću odmah, život ne može da čeka!’, ali to je tvoje viđenje stvari, ja to ne mogu…” Hmm… da li je to bio kompliment meni ili pokušaj da utešite sebe?! Razumela sam, ali i dalje smatram da su vrlo bitne stvari u životu ispuniti sebe, svoje lično polje zadovoljstva koje je početna stanica za sve ostalo što treba da se gradi u životu, koja je odskočna daska i reper za sve lepe stvari ili manje lepe, ali koje se moraju desiti neminovno, hteli mi to ili ne. Jačanjem iznutra, jačamo ono spolja.
