Bauk kruži Srbijom. Bauk uspešnih žena. Izlaze noću i lede krv u žilama strašljivim srpskim muškarcima. Sve sile patrijarhalne Srbije ujedinile su se u hajku protiv tog bauka; mačisti i mamini sinovi, kladioničari i popovi. Gde su te žene koje su izvikali kao uspešne, gde su te žene koje prekor žigoše kao uspešne? Svi srpski muškarci već priznaju uspešne žene kao silu, nedostaje samo neko ispoljavanje njihovih ciljeva, težnji, te da pričama o bauku protivstave manifest uspešnih žena.
Nema takvog dokumenta. Bauk ostaje nematerijalizovan, ali su poruke jasno izražene u kuknjavi, pretnjama, hrabrenjima, savetima, vajkanjima, kritikama, prozivkama koje odašilju. Da ne bude zabune, taj krik nije vapaj usamljenih žena, jer izgleda da pošast uspešnosti tišti i devojke, verenice, ljubavnice, supruge.
Ko su zapravo te uspešne žene? I ko ih se to plaši?
Sama i uspešna. Svi je se plaše. Cvrc.
Prateći internetska pisanija “uspešnih” žena, ispostavlja se da je taj smrzokrvni uspeh to što su završile fakultet, što imaju posao i žive same na gajbi.
Ne kažem da je završiti studije mačiji kašalj, ali obrazovana žena bila je čudo početkom dvadesetog veka. Danas to isticati kao nešto zastrašujuće, u najmanju ruku uvreda je ženama. Mislim, zašto ne biste završile fakultet?
Zaposlene ste? Slažem se, uspeh u ovoj Srbiji, ali takođe pravo za koje su se žene izborile početkom prošlog veka. No, s ozbirom da svet i dalje pripada muškarcima, a da je Srbija najgora patrijarhalna rupa zapadne civilizacije, verujem da je položaj žena u poslu veoma nezavidan. U svakom slučaju, ne znam zašto bi se zaposlenje isticalo kao činjenica koja uliva strah. Uđite u kladionicu i viknite: “Zaposlena sam!” Teško da će se neko štrecnuti. Možda će vam žickati kintu za tiket.
Živite same na gajbi. E, svaka čast. Bilo da je vaša ili iznajmljena, krov nad glavom u Srbiji, to je podvig. Još ako ste je sami platili, od svoje zarade, ušteđevine ili kredita, imate moje najdublje poštovanje. Ali to i dalje nije strahotno. Kad ste već obrazovane i zaposlene, zašto ne biste uživale u svom stanu ili kući.
There's no "shame" in Failure, but there is a "suck" in Success.
Zanimljivo je da niko ne pominje značenje reči emancipacija. Osloboditi se kontrole, osloboditi se roditeljskog staranja. Ex-manus-capere = izvući se iz ruke vlastodršca. Ko je taj vlastodržac? Roditelj. U ženskom slučaju, otac.
Neću se baviti tužakanjem i dokazivati da iza svake “uspešne” žene stoji tatica, na koga se često i pozivaju ne shvatajući da time ruše sopstveni integritet. Čak i da otac nije u vidnom polju, ostaje uzrok svih problema sa muškarcima. Ta, on vam je prvi muškarac u životu i ako se njega ne oslobodite, uzalud vam sav uspeh. A da biste se rešili tatice, moraćete da naučite da mislite.
Isto važi i za muškarce. Te iste na koje se okomljuju “uspešne” žene, neshvatajući da su te srpske strašljive dečake vaspitale srpske majke. Sve odreda otresite i uspešne žene. Emancipacija muškaraca nije u tome da prihvate u dvadeset prvom veku ono što je već sredinom dvadesetog bilo uobičajeno. Emancipacija je u tome da se oslobode mame. I prestanu da budu mašina instinkta.
Kako mali Đokica zamišlja uspeh...
Na ničijoj zemlji između kvazi-samostalnih dama i šatro-emancipovanih muškaraca stoje oni muškarci i one žene koje gledajući kroz tatine i mamine naočare, nikada nećete moći da vidite.
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
