Činjenica je da su neizbežne. Činjenica je da pokušavaju da se sprdaju sa njima. Činjenica je da je to bedna stupidarija nastala iz šovinizma ili gluposti. Jasno je da svet ostavljaju bez daha. Ne od juče ili od prva tri dana, dve decenije ili pola veka. Oduvek. Ne znam ko je bila prva plavuša na svetu. I ne znam ko joj se prvi nasmejao pokazujući da neostvaren san ili želja postaju neuspeh koji dalje evoluira u frustraciju. Zameraju im da su neprirodne u svetu koji, kada je jednom otkrio snagu artificijelnog, više nije mogao da se zaustavi. Do te mere da je prirodno pretvorio u egzotično. U slučaju žena sa plavom kosom, imam utisak da je ta upotreba boje, bez koje bi svet bio monohromatski dosadan, zapravo pokušaj naglašavanja snage prirode. Ženske, koja je protejska, fluidna, u stalnim promenama.
Znam da su pedesete godine prošlog stoleća bile doba čednih, nežnih plavuša. Doris Dej (Doris Day) predstavljala je uzor te konformističke decenije, mnogo šire i dalje od američkog društva. Pevala je “Que sera, sera”, obećavajući da će biti dobra devojčica, buduća odana supruga i idealna majka. Onda je svetom zavladala Merilin Monro (Marilyn Monroe), i on se promenio u ritmu njihanja njene bele haljine. Plavuša je pokazala drugo lice. Kao nemirna Lilit nasuprot uspavanoj Evi. Ona zavodi, voli i ostavlja, plače i ruga se, igra na sve ili ništa do samouništenja.
