U međuvremenu, Dali je već bio inspirisan usnama Mej Vest (Mae West), pin-up devojke krasile su vojničke sobe i kamione, Grejs Keli (Grace Kelly) “provela” je high noon sa Gerijem Kuperom (Gary Cooper), dolazi era lomnih plavuša Alfreda Hičkoka (Alfreda Hitchcock), koji će buduću princezu od Monaka učiniti neprikosnovenom zvezdom. Interesantno, slavni reditelj je Grejs stvarao kao “bona fide” superstar, lik koji je svet prihvatio sa obožavanjem, ne sluteći da će se, nekoliko decenija kasnije, takođe sa najboljim namerama, pojaviti jedna nova ikona. Isto tako voljena. Isto princeza. Plava. Ali to, nažalost, nisu jedine spone između princeze od Velsa i princeze od Monaka. Mit o Grejs Keli i Lejdi Dajani (Lady Diana), bolno osnažen njihovim gotovo istovetnim, preranim i tragičnim smrtima, učinio ih je heroinama lepote i humanosti, dodira božanskog i ljudskog. Hodočašća poštovalaca iz celog sveta pokazuju da inspiracija i obožavanje mogu biti bezvremeni.
Holivud je pratio, ako ne i diktirao, estetski, etički, modni i kulturni ritam planete. Sve se menjalo osim jedne stvari. Gospoda su i dalje više volela plavuše. Kim Bejsinger (Kim Basinger) poklonila je eri jezivih frizura, traka za kosu, miš-rukava i rolšua – senzualnost. Da, ta žena sa usnama bez “dorade”, koje su na lepotu poljupca podsećale svakog muškarca, bez razlike da li je “Devet i po nedelja” (Nine 1/2 Weeks) gledao zavaljen u fotelji negde na Aper Ist Sajdu, Trgu Svetog Valcava u tada siromašnom Pragu, ili pak na prvim video-rekorderima Jugoslavije, koja je polako počinjala da truli.
Drama žene koju je Kim igrala imala je poznat i jednostavan zaplet. Susret sa pogrešnim muškarcem. Tipom koji je baš ovim filmom najavio antiheroja koji dolazi, novog Narcisa, samodovoljnog i samozaljubljenog. Ali, plavuše retko koče na vreme. Osim kada same ne postavljaju pravila igre. Vreme je tražilo Šeron Stoun (Sharon Stone). I došla je. Da odigra žene kao stvorene da pomire vatru i led. Zamislite Kim u ulozi spisateljice krimi-romana koja piše prema sopstvenim, stvarnim zločinima. Možda preterujem, ali pogled bi je izdao. Šeron je vratila femme fatale na scenu samo nekoliko godina nakon što je svet, zbunjen i podeljen, gledao Madonino (Madonna) poigravanje seksualnim identitetima. Po tome će mnogi pamtiti 1992, godinu kada su se sudarili “Niske strasti” (Basic Instinct) i “Erotica”. Plavuše su vratile sadržaj svetu koji se, prezaposlen formom, praznio od ideja, strasti, emocija, požude.
Čini mi se da se tu negde sve i završilo. Epigonstvo je možda kompliment, ali nije doprinos. Plavuše su i dalje bile tu, ali sve jače sintetizovane, ukalupljene, plastificirane.
