Poneki prestup Kortni Lav (Cortney Love) podsećao je na bunt koji to zaista jeste, ali sve slabiji, kao i snaga rock’n’rolla. Slučajno izletela sisa čuvarke plaže Pamele Anderson (Pamela Anderson), dok jurca da pomogne davljeniku, još uvek je ličila na nešto više erotsko nego pornografski dosadno do kraja.
U prvoj deceniji dvadesetog veka, Samanta Džouns (Samantha Jones), na radost oba pola i svih seksualnih orijentacija, predstavila je na malim ekranima pornografiju sa ljudskim likom. Sve svoje orgazme obogatila je neverovatnom duhovitošću, toliko orginalnom da bi se svaki muškarac u nameri da sa mnogo pošalica prepriča svoju sočnu avanturu – ozbiljno zacrveneo. Samanta, junakinja sa kojom Kim Katral (Kim Cattrall) poriče previše sličnosti, učinila je za moderni feminizam više nego Madona u prethodnoj deceniji. Žena može da “igra” kao muškarac: podjednako zavodljivo i podjednako hladno. Ljupke priče o poreklu sa Venere, upakovane u bestseler izdanja za očajne domaćice, premorene službenice i neutešne žene svih genercija, Samanta je poslala pravo u đubre ili pakao, sa visoko podignutim srednjim prstom. Rušeći još jednu predrasudu, pride. Onu zbog kojih mnoge pripadnice lepšeg pola sakrivaju sopstvenu “godinu proizvodnje”. Ali, ona je bila tek junakinja popularne mamutske serije čije su sezone potrošene kao i ideje za filmske nastavke. Rabilo se dok je moglo. Šta nam je ostalo?
Madona je u ultimativnom fajtu sa godinama žrtvovala senzualnost i izvornu italijansku putenost za čvrstu, masovnom ukusu omiljenu građu, nabildovano dupe i izgled atletičarke u seniorskoj kategoriji. Ko je plavuša našeg vremena? Trebalo bi da bude ona o kojoj se njviše govori. Plašim se da čujem ime Paris Hilton (Paris Hilton), ali nema ispravnijeg, preciznijeg odgovora ukoliko Lejdi Gagu (Lady Gaga) razumemo isključivo kao maticu seksualnih manjina, nesigurnih klinaca, neshvaćenih duša bez šanse kada napokon šansu dobiju i pretvore se u dolar. Barem sam ja tako razumeo njen epski “Marry the Night” sa jednim od poslednjih kadrova, kada ulazi u limuzinu i zadovoljno trlja ruke, svesna da je jeftinim pahuljicama sa mlekom došao kraj.
Paris sasvim odgovara. Njena poruka je poruka epohe. Možeš sve i onda kada si ništa. Osvajaš čak i one koji ti se rugaju. Važno je samo da pronađeš način da svet ubediš u sopstvenu izmaštanu posebnost, i svet će to papati kao lud. Nostalgično ili kako već, želim da verujem da joj je plava kosa pomogla u misiji koje se grozim. Ali, nije kriva Paris. Paris je posledica. Nju je rodilo vreme. Zbog toga bi trebalo da joj budemo zahvalni, kao i Merilin, Marleni Ditrih (Marlene Dietrich), Kim, Šeron, Grejs, Madoni. Čak i kada ne razumemo zašto, snaga plavuše je takva da preko one najdominantnije možemo da čitamo ukus, filozofiju i trendove vremena.
Milan Nikolić najviše veruje u moć u reči. Rastao na nekom čudnom mestu između Kamija i Henrija Džejmsa, Alana Poa i Bajrona, pobune i konformizma. Konačno sazreo uz Tomasa Mana zahvaljujući kome je shvatio da se neki konflikti ne mogu izmiriti ali da se mogu mirno, lepo i pomalo setno nositi u sebi. Voleo bi da bar jedan sat živi na nekom platnu koje je potpisao Delakroa, zbog toga što smatra da samo strast mislima daje boju, rečima snagu, minutima nezaborav, a životu pravo da se tim imenom zove.
